U Srbiji „organsko“ za nekoga znači domaće voće i povrće iz bašte, za nekoga proizvod bez pesticida, a za mnoge samo skuplju hranu sa lepšom etiketom. Ipak, iza tog naziva danas stoji mnogo više od marketinga ili utiska koji proizvod ostavlja na pijaci.
Organska proizvodnja predstavlja jasno uređen sistem proizvodnje, kontrole i sertifikacije, sa pravilima koja važe od njive i farme do proizvoda koji stiže do kupca. Uprkos tome, oko organske proizvodnje i dalje postoje brojne zablude: da je rezervisana samo za male proizvođače, da je preskupa, da se iza oznake „organsko“ ništa zapravo ne kontroliše ili da je dovoljno da proizvod bude „prirodan“ kako bi nosio tu oznaku.
Istina je ipak drugačija i mnogo bliža običnom čoveku nego što se često misli.
Šta "organsko" formalno znači u Srbiji?
Važno je razumeti da „organsko“ nije opis ukusa, porekla ili kvaliteta proizvoda, već zakonski definisan način proizvodnje koji reguliše Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Novi Zakon o organskoj proizvodnji, koji počinje da se primenjuje od 1. juna ove godine, dodatno uređuje pravila proizvodnje, kontrole i sertifikacije, ali i preciznije definiše sprečavanje zloupotrebe izraza poput „organsko“, „bio“ i „eko“.
Sertifikovani organski proizvodi moraju da nose oznaku „Organski proizvod“, nacionalni znak i kod ovlašćene kontrolne organizacije, dok proizvođač mora da poseduje važeći sertifikat. Upravo zbog toga pojmovi poput „domaće“, „lokalno“, „iz sela“, „neprskano“ ili „prirodno“ mogu da opisuju kvalitetan proizvod, ali ne znače automatski i da je proizvod organski sertifikovan.
Mit: Organska proizvodnja je komplikovana i rezervisana za mali broj proizvođača
Jedna od najčešćih zabluda jeste da organsku proizvodnju mogu da pokrenu samo proizvođači sa idealnim uslovima i velikim resursima. U praksi, pravila jesu stroga, ali nisu nedostižna.
Organska proizvodnja zahteva više planiranja, znanja i discipline. Fokus je na očuvanju plodnosti zemljišta, pažljivom izboru dozvoljenih sredstava, odgovornom odnosu prema životinjama i redovnim kontrolama proizvodnje.
U biljnoj proizvodnji poseban akcenat stavlja se na očuvanje zemljišta i biodiverziteta, dok se u stočarstvu vodi računa o poreklu, ishrani, smeštaju i dobrobiti životinja. Drugim rečima, organska proizvodnja ne počiva na „prečicama“, već na dugoročno održivom načinu rada.
Mit: U Srbiji nema podsticaja za organsku proizvodnju
Ni ova tvrdnja nije tačna. Podrška organskoj proizvodnji u Srbiji postoji i kroz državne mere i kroz inicijative privatnog sektora.
Ministarstvo poljoprivrede objavilo je kalendar podsticaja za 2026. godinu, što proizvođačima omogućava da unapred planiraju ulaganja u biljnu proizvodnju, stočarstvo, preradu, opremu i organsku proizvodnju.
Pored državnih podsticaja, organsku proizvodnju u Srbiji podržava i privatni sektor. Jedan od najdugovečnijih primera je NLB Organic konkurs, kojim NLB Komercijalna banka već petnaest godina podržava zdravu, organsku i inovativnu proizvodnju hrane.
Ovogodišnji konkurs ima nagradni fond od 3.500.000 dinara namenjen najboljim agro idejama, dok je kroz ovaj program do sada podržano više od 50 održivih projekata širom Srbije.
Konkurs je otvoren za poljoprivredne proizvođače i prerađivače sa registrovanim gazdinstvom, sertifikovane proizvođače, one koji su u procesu sertifikacije, ali i proizvođače sa grupnim sertifikatom i ugovorom sa organizatorom proizvodnje.
Posebnu pažnju ove godine privlači nova kategorija „Čuvari starih sorti“, namenjena proizvođačima koji neguju stare sorte voća i povrća iz Srbije, za koju nije neophodno posedovanje organskog sertifikata.
Nagrade će biti dodeljene za najbolje projekte u biljnoj i stočarskoj organskoj proizvodnji, kao i kroz posebne podsticaje namenjene mladima do 40 godina, ženama u organskoj proizvodnji i preradi hrane i proizvođačima koji čuvaju stare sorte. Prijave se šalju na adresu organic@nlbkb.rs sa naznakom „Prijava za 15. NLB Organic konkurs“, a rok za prijavu je 21. jun 2026. godine.
Mit: Srbija nema razvijenu regulativu za organsku proizvodnju
Srbija danas ima razvijen sistem organske proizvodnje koji uključuje zakon, pravilnike o kontroli i sertifikaciji, ovlašćene kontrolne organizacije, inspekcijski nadzor, nacionalni znak i evidencije proizvođača.
Drugim rečima, organska proizvodnja u Srbiji nije „siva zona“, već oblast sa jasno definisanim pravilima i kontrolama koje postoje upravo kako bi se zaštitili i proizvođači i kupci.
Mit: Organski proizvodi moraju biti drastično skuplji
Cena organskog proizvoda često jeste viša jer takva proizvodnja podrazumeva drugačiji ritam rada, manje serije, više ručnog rada i dodatne troškove skladištenja, pakovanja ili transporta.
Ipak, organski proizvodi nisu uvek najskuplja opcija. Na cenu utiču sezona, prinos, dostupnost proizvoda, način prodaje, udaljenost od kupca, troškovi prerade i konkurencija na tržištu.
Kada proizvođač ima dobar prinos i mogućnost direktne prodaje, organski proizvod može biti povoljniji od uvoznog ili luksuzno upakovanog konvencionalnog proizvoda.
Mit: Organska proizvodnja automatski znači lošiji prinos
Prinos zavisi od mnogo faktora kao što su kvalitet zemljišta, klima, vrsta proizvodnje, iskustva proizvođača i faze razvoja gazdinstva.
U organskoj proizvodnji nema brzog oslanjanja na sintetička đubriva i standardnu hemijsku zaštitu, pa proizvođač mora dugoročno da gradi plodnost zemljišta kroz plodored, kompost, stajsko đubrivo, međukulture i pažljivo praćenje bolesti i štetočina.
Dobro vođena organska proizvodnja ne znači automatski lošiji rod. Njen uspeh ne meri se samo količinom po hektaru, već i kvalitetom proizvoda, tržišnom vrednošću i dugoročnim očuvanjem zemljišta.
U vremenu kada kupci sve više traže transparentnost i kvalitet hrane, organska proizvodnja u Srbiji više nije ni egzotika ni trend rezervisan za mali broj ljudi. Iza oznake „organsko“ danas stoje jasna pravila, kontrole i sve veći broj proizvođača koji pokušavaju da grade održiviji sistem proizvodnje hrane.
