Zapaža da su i sitnice, kao što je javni tuš na plaži, komercijalizovane i da je sve više izražen osećaj otuđenosti od lokalne zajednice
Apeluje na lokalne vlasti i preduzetnike da očuvaju autentičnost i dugoročno poverenje, jer se to ne može lako povratiti kada se jednom izgubi.
Kako navode pomenuti mediji, nakon što je 18 godina posećivao Brač, kupio kuću i potpuno se integrisao u lokalnu zajednicu, Christoph – nemački preduzetnik iz Frankfurta – poslao je emotivno i pronicljivo otvoreno pismo u kojem upozorava na zabrinjavajuće trendove u hrvatskom turizmu.
Njegove reči nisu reakcija nezadovoljnog turiste koji samo prolazi, već duboko razmišljanje čoveka koji ostrvo smatra svojim drugim domom. Zbog toga iz prve ruke svedoči kako težnja za profitom i komercijalizacijom postepeno potkopava same temelje dalmatinskog načina života.
Razmišljajući o promeni lokalnog mentaliteta i svakodnevnog života, Christoph se priseća vremena kada je turistička sezona bila samo deo života, a ne jedini razlog postojanja.
Jednostavan obrok košta kao u Frankfurtu
„Upoznali smo Hrvatsku kao toplu, otvorenu i gostoljubivu zemlju. Čak i usred sezone, naši prijatelji ovde imali su vremena za kafu, razgovor, zajedničku večeru ili spontana druženja… Ljudi su tada morali da zarađuju za život, baš kao i sada. Ali sezona je bila deo njihovih života; nije bila njihov ceo život“, naglašava autor, dodajući da se logika poslovanja i određivanja cena u ugostiteljstvu od tada suštinski promenila.
Upoređujući troškove sa onima u svom rodnom gradu, primećuje da „jednostavni ćevapčići ili pljeskavica koštaju 20 ili 25 evra, dok biftek košta 35 evra“, ističući apsurdnost situacije:
„Dolazim iz Frankfurta. I tamo smo upoznati sa visokim cenama… Ali kada jednostavan obrok na Braču košta koliko i obrok u centru Frankfurta, meni – kao preduzetniku – teško je da to ekonomski opravdam.“
Posebno je zabrinjavajuće što se fokus pomerio sa poštene cene usluge na to koliko više može da se izvuče od gosta. Autor objašnjava da nevoljnost dugogodišnjih gostiju da troše nije posledica nedostatka novca, već gubitka perspektive o stvarnoj vrednosti.
„Ponekad se čini kao da je pitanje: Koliko više gost može da plati? Koliko mogu da podignem cenu pre nego što kažu: ’Dosta je!’? … Problem nije u tome što to ne možemo da priuštimo. Mogli bismo. Ali sve smo manje spremni da platimo, jer više ne osećamo da cena odgovara onome što dobijamo zauzvrat.“
Sve ima svoju cenu
Ova neumoljiva komercijalizacija vidljiva je čak i u najsitnijim detaljima okruženja – poput tuševa na javnim površinama.
„Godinama je u našoj javnoj uvali postojao jednostavan tuš koji je postavila opština. Izašli biste iz mora, isprali so i krenuli kući. Niko o tome nije razmišljao. Danas postoji tuš na kovanice. Naravno, niko neće bankrotirati plaćajući evro za tuširanje. Ne radi se o samom evru; radi se o tome da li sve mora da ima cenu“, kaže Christoph.
Osim finansijskog pritiska, autora lično najviše pogađa administrativno udaljavanje i gubitak lokalne veze sa plovilom – uprkos decenijama ulaganja i učešća u lokalnoj zajednici. Posledično se ponovo javlja osećaj otuđenosti.
Govoreći o svojoj reakciji na vest da ga više ne smatraju stanovnikom, piše: „Poruka koju dobijamo je: Vi zapravo ne pripadate ovde. I to boli… Kroz prijateljstva, komšiluk, poverenje i vraćanje iz godine u godinu… Posle toliko godina više se nismo osećali kao turisti. Pa ipak, danas sve više osećamo da smo samo gosti – gosti od kojih se očekuje da potroše mnogo novca.“
Na kraju, autor apeluje na lokalne vlasnike preduzeća i donosioce odluka da ne žrtvuju autentičnost i dugoročne odnose zarad kratkoročne dobiti. Podseća ih da Hrvatska nema potrebe da oponaša druga masovna tržišta ili ekskluzivne turističke destinacije, jer njen šarm leži u jednostavnosti i ljudima, navode Kroatien-nachrichten.de.
Cene mogu ponovo da se promene
„Za nas Hrvatska nikada nije bila Azurna obala. I to mislim kao kompliment Hrvatskoj. Nismo tražili Sen Trope. Tražili smo Brač… Ćevapčići ne postaju luksuzno jelo samo zato što koštaju 25 evra. Konoba ne postaje luksuzni restoran samo zato što večera košta 100 evra po osobi“, zaključuje Christoph, uz završnu poruku o vrednosti teško stečenog poverenja:
„Cene mogu ponovo da se promene. Kuće mogu da se obnove. Putevi mogu da se poprave. Ali poverenje, osećaj dobrodošlice i osećaj pripadnosti mnogo je teže ponovo steći kada se jednom izgube. Čuvajte to. To vredi više od zarade još jednog evra.“
(Fenix Magazin)
