"Sumnjala sam da sam USVOJENA, a onda mi je mama otkrila ŠOKANTNU PORODIČNU TAJNU. Posle toga OCA VIŠE NIKAD nisam gledala istim očima"

Ovo je priča o jednom takvom trenutku – o otkrivanju porodične tajne koja može da napravi zemljotres među roditeljima i decom. Ipak, to se nije dogodilo. Ovo je priča novinarke Džoj Peskin koja je dugo živela u uverenju da raste pokraj biološke majke i biološkog oca. A onda je jednog dana istina o njenom poreklu isplivala na videlo...

"Moram nešto da ti kažem", rekla je moja majka tonom koji je nagoveštavao da me čeka otkriće koje menja život.

"Usvojena sam?" pitala sam.

Sa 22 godine znala sam da je moja tamna put bila izvor nelagodnosti za moje roditelje, oboje plavi sa svetlim očima.

"Na koga liči...?", pitali bi ljudi.

"Džoj liči na Džoj", govorila je moja majka.

"Nisi usvojena", rekla je sada.

"Tata nije moj pravi otac?" nagađala sam.

"Znala sam da moj tata nije moj biološki otac"

Nikada mi ranije nije palo na pamet da samo jedan od njih nije moj biološki roditelj, ali izraz na majčinom licu mi je dao odgovor pre nego što je izgovorila reč.

Oduvek sam znala da su moji roditelji pokušavali da dobiju dete pet godina i da je majčin omiljeni ginekolog pomogao da me začnu, njihovo jedino dete. Ono što sam te večeri saznala bilo je kako joj je lekar pomogao – inseminacijom doniranom spermom.

"Doktor mi je rekao da ležim na leđima deset minuta posle – ja sam insistirala da ležim sat vremena, za svaki slučaj", rekla je moja majka ponosno.

Sve što je znala o identitetu donora sperme bilo je da je bio student medicine. Ovakve inseminacije u lekarskim ordinacijama radile su se samo za heteroseksualne bračne parove sedamdesetih, uz jasno razumevanje da niko – uključujući dete – nikada ne mora da sazna.

Moj otac je u to pristao nevoljno.

"Uradio je to zbog mene", rekla je majka, pružajući mi ruku preko stola u restoranu. "Da bih imala tebe."

Objasnila je da bi moj otac bio sasvim u redu da prepusti prirodi da odluči - ili ne. Ali moja majka je očajnički želela dete. Zato mi je sada i pričala, uz tatinu dozvolu. On i ja se nismo slagali, a ona je želela da vidim žrtvu koju je podneo zbog nje – zbog nas.

Odjednom mi je postalo jasno zašto sam često osećala emotivnu distancu sa tatom. Sećam se da sam sa njim izlazila sama svega nekoliko puta dok sam bila mala. Dozvoljavao mi je da sedim napred u autu i pijem narandžasti sok iz limenke – stvari koje mi mama nikad nije dopuštala. Ali naše vreme zajedno uvek je delovalo nekako neusklađeno. Jednom sam bila presrećna što ću sa tatom farbati komodu u podrumu, ali kad sam pronašla savršenu odeću za taj projekat, on je već bio završio. Bila sam ljubomorna na to kako moji mali rođaci trče u zagrljaj svojim očevima kad dođu kući. Tata i ja smo bili kao saradnici koji oboje odgovaraju mojoj mami – ljubazni, ali u tihoj konkurenciji za njenu naklonost.

"Gde je on kad mi treba?", vikala bi moja majka kad bi nešto pošlo po zlu, a tata bio odsutan, što je često bio slučaj. Ali meni je bilo draže kad ga nije bilo. Njegov povratak kući unosio je njegovu tugu u kuću, sa kojom nisam znala kako da se nosim.

Sa majkom, čije su promene raspoloženja takođe znale da budu nepredvidive, tačno sam znala kako da je oraspoložim: imitacijama ljudi koje obe poznajemo, igranjem sa njenom kosom ili pokazivanjem svojih crteža. Nisam znala kako da usrećim tatu, a to što nisam mogla da shvatim kako, činilo me je neuspešnom.

Pitala sam se sada da li je taj nedostatak biološke veze razlog što me nije gledao kao što otac gleda voljenu ćerku, jer nije video sebe u meni? Nikada nisam mogla da se nateram da ga to pitam. Tata i ja smo o detaljima mog začeća razgovarali samo dva puta – jednom odmah nakon majčine ispovesti, kada sam želela da znam da li često misli o tome (mislio je), i da li ga to boli (boli ga). Drugi put je bilo 20 godina kasnije, kad sam mu rekla da sam pronašla svoju polubraću i polusestre od donora.

"Posle 10 godina pronašla sam polubrata i polusestru"

Početkom 2000-ih čula sam za Donor Sibling Registry, koji su pokrenuli majka i sin začeti donorskom spermom. Pridružila sam se jer sam nedavno u metrou sedela naspram nekoga ko mi je toliko ličio da sam skoro prišla da se upoznamo. Da li je mogla biti moja polusestra? Onda mi je u zubarskoj ordinaciji higijeničarka rekla da postoji još jedna pacijentkinja koja mi toliko liči – čak su nam i rendgenski snimci zuba bili slični - da je pretpostavila da smo sestre.

"O ne", rekla sam joj. "Ja sam jedinica."

Ali da li sam?

Ništa se nije desilo sa mojim profilom na sajtu Donor Sibling Registry sve do deset godina kasnije, kada sam dobila poruku na Fejsbuku od muškarca koji je mislio da bi mogao da bude moj polubrat. Do tada su testovi genetike bili lako dostupni. Poručila sam jedan. Rezultati su pokazali da taj muškarac nije moj polubrat, ali dvoje drugih jesu. Moj polubrat, polusestra i ja smo se upoznali, i osećaj povezanosti me je uzdigao. Odlučila sam da kažem roditeljima. Nisu delili moje oduševljenje.

Otac mi je jasno stavio do znanja da ne želi da budem javno u kontaktu sa novim članovima porodice. Zaklinjao se da to nije zato što bi otkrivanje ove istine rodbini i prijateljima razjasnilo kako sam začeta, ali naravno da je to bio razlog. Vikao je. Ja sam ostala pri svom.

Imala sam osećaj da sam ceo život igrala ulogu mirotvorca i dobre devojčice – uloge koje su moji roditelji očekivali od mene, a sada se pojavila rodbinska veza koja je mogla biti samo moja. Kasnije tog dana, tata je pozvao da se izvini. To je jedini put da se sećam da sam od njega dobila izvinjenje. Priznao je da mu je teško, ali rekao je da je srećan zbog mene.

"Biološkog oca pitala bih samo jedno"

Rekla sam mu da nemam želju da saznam identitet svog donora sperme, i to je bila istina. Moj polubrat je drugačije mislio, i tragajući kroz mrežu veza koje su nam testovi otkrili, pronašao je ime našeg biološkog oca, koji je bio penzionisani lekar. Videla sam nekoliko njegovih slika na Fejsbuku i delovao mi je kao neko ko voli da planinari i peca. Ja sam bila tip za zatvorene prostore – kao tata koji me je odgajio, pa to nisam nasledila. Umesto toga, dobila sam izraženu vilicu penzionisanog lekara i osmeh koji se podizao malo više na jednoj strani, kao da nešto smišljamo.

Moj polubrat je pokušao da stupi u kontakt sa donorom da vidi da li želi da nas upozna, ali je on odbio. Razumela sam. Naša grupa polubraće i sestara je od tada porasla sa troje na desetoro, a verovatno nas ima još. U tom trenutku, naš biološki otac je bio u osamdesetim, sa decom i verovatno unucima. Nisam zamišljala da želi rizik da upozna ko zna koliko dodatne dece. Šta ako bismo tražili podršku – emotivnu ili finansijsku?

Nisam želela ništa od njega osim odgovora na jedno pitanje: Zašto si to uradio? Pitala sam se da li je to bilo da bi pomogao parovima da dobiju decu, da bi se osećao muževno, da bi zaradio dodatni novac – verujem da su donori sperme bili plaćeni za svoj doprinos ili nešto drugo.

Ali mogla sam da živim i bez tog odgovora, jer sam zahvaljujući donoru uopšte i rođena.

"Tati sam verovala najviše na svetu"

Jedan čovek je bio odgovoran za početak mog života, a drugi za sve što je usledilo. Kako sam starila, shvatila sam da tata nije zaista očekivao da ga ja činim srećnim, kao što je to činila mama. On je želeo da brine o meni, a ne obrnuto. Zato smo se ponekad i sukobljavali – oboje smo se bolje snalazili u davanju podrške nego u njenom primanju.

Mama i ja smo se šalile o "Očevoj knjizi znanja", jer je delovalo da zna sve o svemu. Ali zaista sam više verovala njegovim savetima nego bilo kom lekaru ili stručnjaku. Kada sam krenula na porođaj sa sinom i bila prestravljena, tata je vozio četiri sata bez prestanka da bi mi držao ruku. U njegovim rukama sam se osećala sigurno.

Mama je bila tu za razgovore o porodici, prijateljima i svakodnevnim stvarima, ali tata je uvek bio prva osoba koju bih pozvala kad se nešto zaista dobro – ili zaista loše – desi.

Gde je bio kad mi je trebao? Uvek sam mogla da ga pozovem.

Veći deo mladosti sam provela fokusirajući se na distancu između mene i oca. Kako sam starila, trudila sam se da se usmerim na ono što nas je spajalo. Nikada nisam bila tatina mezimica, ali sam odrasla u ženu koja voli svog oca.

Pre šest godina, sin i ja smo naišli na tek rođenog zeca ispod žbuna, koji je delovao napušteno. Podigli smo ga i odneli kući.

"Šta ste uradili?", rekao je tata kad sam ga pozvala za savet. "Bolje bi mu bilo da ste ga ostavili tamo."

Nadala sam se da nije u pravu, ali retko je grešio. Stavila sam malog zeca na grejač, kao što je rekao, ali nije preživeo duže od sat vremena.

"Da li je naša krivica?", pitao je moj sin.

"Ne, dušo", rekla sam, iako nisam bila sigurna. "Ovako je umro sa nama, na toplom mestu. I nije bio sam. Nije patio."

Ni moj tata nije patio, kada je preminuo nedelju dana kasnije, bez ikakvog upozorenja. Bar se nadam da nije. Srčani udar je bio veoma brz. Bar se nadam da jeste.

Tek sada sam pustila poslednju govornu poruku koju mi je ostavio.

"Ovo je Društvo za sprečavanje okrutnosti prema zečevima", rekao je šaljivim glasom. "Čuli smo da postoji prijava o zlostavljanju zeca... Šalim se, Džoj Eni. Uradila si najbolje što si mogla."

Trudila sam se. I on je.

Majka mi je rekla istinu o mom začeću da bih više cenila tatu, i uspela je u tome. Moj pravi otac me nije voleo zato što sam mu bila biološko dete. Voleo me je uprkos tome što to nisam bila.

Pogledajte BONUS VIDEO: