Sigmund Frojd bio je genije, ali je rođenoj ćerki UNIŠTIO ŽIVOT: Ana ga je obožavala, a on je naneo NEPOPRAVLJIVU ŠTETU njenoj psihi

Jedina ljubav čuvenog psihologa bila je Marta Bernes. Sigmund Frojd je više puta isticao da "sebe smatra srećnim čovekom jer ima divnu suprugu i šestoro dece", no, posmatrano iz današnje perspektive, nismo baš sigurno da bi se njegovi naslednici složili. To posebno važi za najmlađu ćerku Anu, koja je pretrpela više psiholoških trauma u ​​nastojanjima da osvoji ljubav i pažnju slavnog oca. Ceo život je posvetila toj misiji i na kraju uspela, međutim - cena je bila previsoka.

U porodici doktora Frojda sve odgovornosti su bile jasno podeljene: on se bavio naukom i izdržavao ih, dok je supruga odgajala decu i brinula o kućnim poslovima. Ana je svet ugledala početkom decembra 1895. godine, međutim, rođenje devojčice nije baš obradovalo njene roditelje. Marta je jedva uspevala da se sastavi u neprestanoj jurnjavi sa petoro dece, a Frojd je tek počeo da razvija disciplinu koja ga je proslavila, psihoanalizu.

Bila je neželjeno dete

Naučnik, zadubljen u svoja istraživanja, svakako nije imao vremena za menjanje pelena ili smirivanje beba kojima su nicali zubići. Ipak, kada je čuo da će se porodica proširiti, utuvio je sebi u glavu da će dobiti sina, pa se malo smirio i pomirio sa situacijom. Čak je otkrio i kako će se dečak zvati – Vilhelm, u čast svog prijatelja Vilhelma Flisa. Međutim, na veliko razočarenje, stigla je Ana, koja je ime dobila po njegovoj profesorki hebrejskog. Sudbina joj je bila već određena, budući da od dana rođenja nije ispunila očekivanja.

Hroničari beleže da je Sigmund Frojd prema deci bio proračunat i hladan - bio je apsolutno siguran da im preterano prisustvo roditelja nije neophodno. Na takav pristup uticalo je sopstveno iskustvo: odrastao je uz majku, dok ravnodušnog oca skoro da nije ni viđao. Ako je i voleo svoje sinove i ćerke, to im nije pokazivao. A kada je počeo da razvija teoriju nesvesnog, kojoj je posvećivao i po 18 sati dnevno, neprekidan rad nije mu ostavljao ni energije ni vremena za interakciju sa porodicom.

U većini slučajeva deca su bila prepuštena sama sebi ili dadilji. Dok su njena starija braća i sestre bili zauzeti učenjem ili igrom, Ana je očajnički pokušavala da privuče pažnju oca kog je obožavala. Čak je počela da pokazuje interesovanje za psihologiju. Kada je imala 13 godina, Frojd je shvatio da je devojčica u stanju da vodi intelektualni razgovor na nivou odrasle osobe. Počeo je da joj drži časove nekoliko puta nedeljno. U tim trenucima bila je najsrećnija.

Zbog ćerke prekršio kodeks zajednice

Da bi zadržala njegovu pažnju i poštovanje, marljivo je učila i vrlo brzo napredovala u proučavanju ljudske psihe, a Frojd je počeo da je vodi na konferencije i simpozijume. Dok su njena braća i sestre zasnivali porodice, Ana je sve vreme posvećivala učenju i pomagala ocu. Provela je nekoliko meseci u Italiji, nakon čega je stekla diplomu nastavnika i nekoliko godina radila kao učiteljica. Bila je to profesija o kojoj je sanjala.

Frojd je bio zadovoljan njenom karijerom. Iako ju je često hvalio, umeo je i da joj skreće pažnju na nedostatke, pre svega na loše držanje i preteranu strast prema pletenju. U tom hobiju video je nešto što mu je zasmetalo, te ju je podvrgao psihoanalizi.

To je bila odluka koja se kosila sa etikom, flagrantno kršenje pravila psihološke zajednice, ali je Frojdov sve veći autoritet sprečavao njegove kolege i sledbenike da otvoreno izraze negodovanje. Koristeći Anin visok nivo poverenja, ponekad joj je namerno traumatizovao psihu kako bi posmatrao njenu reakciju, i često je terao da bude potpuno iskrena sa njim, što je prilično nevoljno činila.

Pol Rozen, istoričar psihoanalize, primetio je da je "devojčica možda bila duboko uplašena i da je glavni krivac bio otac, ali da toga nisu bili svesni". Verovao je da je Frojd "narušio njen lični prostor, unoseći nove, ne uvek pozitivne, emocije u njihov odnos, bez mogućnosti da ikada reši problem".

Majka dečje psihoanalize

Seanse su se negativno odražavale na Anino psihičko stanje. Uprkos svemu, oca je i dalje obožavala. Čak je, posle Prvog svetskog rata, odlučila je da napusti posao u školi i krene njegovim stopama. Takođe se posvetila psihologiji, posebno onoj vezanoj za najmlađe. Oslonjena na Frojdove teorije, fokusirala se na decu koja su patila, insistirajući na ideji da im je pomoć potrebna ništa manje nego odraslima.

Verovatno su sopstvena iskustva iz detinjstva probudila interesovanje za taj segment psihologije u kojoj je, uzgred budi rečeno, postigla veliki uspeh. Godinama kasnije, osnovala je i novu oblast - dečju psihoanalizu.

I kada je bila u zrelim godinama, nastavila je da živi sa roditeljima i pomaže ocu u svemu. Oboje su razumeli da situacija nije sasvim normalna, ali su bili toliko povezani, da više nisu mogli da zamisle druge opcije. U pismu prijateljici i koleginici Lu Andreas-Salome, Ana je jednom priznala: "Sve je postalo toliko komplikovano kod mene zbog dve fundamentalne mane: nezadovoljstva ili nezasitosti sobom, što me tera da tražim ljubav od drugih, a onda i vezanosti za druge kada ih pronađem".

Da li je upitanju bila neka neobjašnjiva zavisnost? U svakom slučaju, nikad nije uspela da se odvoji od oca i njegovog rada. Uspeh u karijeri bio je manje manifestacija samopoštovanja, a više želja za njegovim priznanjem i odobrenjem. Frojd je razumeo probleme svoje ćerke, ali je i sam bio previše vezan za nju da bi se distancirao i dozvolio joj da živi odvojeno.

U jednom pismu, to je izrazio na sledeći način: "Žao mi je Ane jer živi sa nama starima, ali, ako bi nas napustila, osećao bih se osiromašeno."

Nikad nije zasnovala porodicu

Neuobičajena situacija uticala je i na lični život: ćerka čuvenog psihoanalitičara nikada se nije udala, niti zasnovala sopstvenu porodicu. S druge strane, Ana Frojd je postala druga majka stotinama dečaka i devojčica, pomažući im da prevaziđu ozbiljne psihološke probleme. Njen doprinos dečjoj psihologiji je nemerljiv, posvetila joj je život i bavila se tom disciplinom do poslednjeg dana.

Prvog marta 1982. doživela je moždani udar, nakon čega je ostala paralizovana i skoro izgubila moć govora. Uprkos bolesti, nastavila je da radi na knjizi. Nije stigla da je završi. Preminula je nekoliko meseci kasnije, u 86. godini.

U brojnim beleškama koje je ostavila iza sebe zapisala je, između ostalog, i sledeće: "Kada sam u mladosti, kao što se često dešava devojkama, bila nezadovoljna svojim izgledom, tešila sam se teorijom koju sam prihvatila tokom studiranja: da u određenim godinama svaka žena stiče lice koje zaslužuje, a to je lice koje sama sebi stvori".

Iako je svesno živela u senci velikog oca, nema sumnje da je Ana Frojd pronašla svoje lice i dostojanstveno prihvatila sopstvenu sudbinu.