Arogancija nije samopouzdanje: Šta se krije iza oklopa moći i potrebe da budemo iznad drugih

Iza svakog oholog apsoluta i zajedljive opaske često se krije krhki unutrašnji sistem koji više od svega strahuje od sopstvene nesavršenosti.

U modernom društvu, gde se hvalisavost često meša sa snagom, lako je pasti u zamku i poverovati da su najglasniji ljudi ujedno i najsigurniji u sebe. Ipak, psihoterapijska praksa pokazuje sasvim drugu sliku.

O granici između zdravog samopouzdanja i toksične arogancije, kao i o tome šta se krije iza potrebe da budemo bolji od drugih, govori Lejsi Džonson, psihoterapeutkinja iz Nešvila specijalizovana za rad sa traumama.

Arogancija - nesigurnost u kožnoj jakni

Arogancija se danas uvukla u svaku poru društvenog pejzaža: od površnih aplikacija za upoznavanje i napetih poslovnih sastanaka, pa sve do porodičnih ručkova na kojima se "vodi računa" o svakoj reči. Ona se krije iza:

• zajedljivih opaski koje se serviraju kao humor,
• onog specifičnog, odbacujućeg osmeha koji ne ostavlja mesta za radoznalost
• i iza nepresušnog nagona da se drugi nadmaši u svemu.

Psihoterapeutkinja Džonson objašnjava da aroganciju treba posmatrati kao "nesigurnost u kožnoj jakni". To je sredstvo prekomerne kompenzacije - hvalisanja, kritikovanja ili upoređivanja, ne zato što osoba veruje u svoju superiornost, već upravo suprotno.

Sva lica arogancije

- Arogancija izgleda kao influenser koji se obraća isključivo u oholim apsolutima, to je kolega čije se oči sužavaju onog trenutka kada mu neko ospori ideju, ili partner koji svoju vrednost agresivno stavlja iznad svakoga ko je u vašem životu bio pre njega - slikovito opisuje Džonson.

Često se ovakvo ponašanje pogrešno interpretira kao ambicija ili snaga.

- "Kad bih samo imao takvo samopouzdanje", jednom mi je rekao klijent, diveći se Instagram snimku koji je praktično vibrirao od hrabrosti - priseća se Džonson.

Međutim, šta ako taj vibrirajući oklop uopšte nije dokaz samopouzdanja, već njegova traumatizovana suprotnost?

Trauma skrivena iza oklopa superiornosti

- Živimo u kulturi koja dominaciju pogrešno smatra snagom, a hvalisavost samopouzdanjem. Veličamo poziranje i ne verujemo poniznosti, pretpostavljajući da najsmeliji glas u prostoriji pripada najsigurnijoj osobi - upozorava Džonson.

Kao terapeutkinja fokusirana na traumu, Džonson ističe da arogancija ima svoju cenu - ne samo za one na koje je usmerena, već i za osobu koja je nosi. Iako se arogantna osoba kroz svet kreće u hladnom, ubedljivom "kostimu" moći, ona iznutra ne oseća ništa slično miru.

- Ispod prevelikog ega nalazi se nešto krhko - unutrašnji sistem zaštitnika koji čuvaju iskustva previše uplašena da bi rizikovala da budu viđena - objašnjava za "Psihology Today" Džonson.

- Samopouzdanje, nasuprot tome, nema potrebu da zastrašuje niti da se silom probija kroz poslovne odnose, neobavezna druženja ili sastanke roditelja. Ono nije agresivno, već potiče iz nečeg mnogo stabilnijeg: iz nervnog sistema koji nesavršenost ne doživljava kao pretnju po opstanak.

Stražar nad ranjenom dušom

Prema rečima psihoterapeutkinje, aroganciju treba posmatrati kao unutrašnjeg stražara koji bdi nad delovima bića koji još drhte od proživljenog poniženja ili odbacivanja. To je štit onih delova ličnosti koji su rano naučili surove lekcije, poput:

• "Ako nisam neverovatan, ako ne izgledam jako – neću pripadati."
• "Mrzela sam ono što jesam dok nisam shvatila kako da postanem osoba koju više niko neće smeti da zadirkuje."

Slučaj iz ordinacije: Devojčica u školskoj kafeteriji

Kroz rad sa klijentima, Džonson je primetila da arogancija funkcioniše kao mehanizam prekomerne kompenzacije. Ljudi se ponašaju superiorno ne zato što zaista veruju da su bolji, već zato što se plaše da se pojave bez oklopa.

- U moju ordinaciju je ušla bistra mlada žena u dvadesetim godinama, noseći u sebi "pun ormar" trauma – od seksualnog zlostavljanja i ranog odvajanja od roditelja, do nemilosrdnog vršnjačkog maltretiranja. Tražila je spas od napada panike, flešbekova i depresije koja se oko nje kretala poput guste magle - priseća se terapeutkinja.

- "Postoji ta moja arogantna strana", rekla je. "Želi da dokaže da sam bolja od drugih. Kada sam u tome, osećam se moćno - skoro kao da sam naduta. Ali kada pregori, nesigurnost se vraća i ponovo mrzim sebe" - navodi reči svoje klijentkinje.

Kada su zajedno počele da istražuju tu aroganciju, otkrile su da ona ne deluje iz hira, već da nepokolebljivo stoji na straži.

- Iza pompezne spoljašnjosti krila se njena nežna verzija - osmogodišnjakinja zarobljena u sceni u kafeteriji svoje osnovne škole, smrznuta od slomljenog srca i straha .

- Tada je nešto moćno počelo da se menja. Dok se pažljivo okretala ka tim delovima – videći ih ne kao mane već kao prestravljenu unutrašnju decu – njen sistem je omekšao. Napetost je počela da popušta. "Ovo je prvi put", rekla je polako, "da razumem šta je samopouzdanje zaista. To je nešto što ne morate da dokazujete jer je dovoljno znati da ono postoji" - prenosi Džonson.

Razlika između samopouzdanja i arogancije

Ako arogancija nije samopouzdanje, već njegova zastrašujuća suprotnost u stilskoj maski, kako onda izgleda ono pravo? Džonson nudi jasne distinkcije:

• Publika naspram unutrašnjeg mira: Tamo gde arogancija stiče podršku svedocima, samopouzdanje dovoljno veruje sebi i bez učešća u anketama. Ono dozvoljava rizike jer je utemeljeno u uverenju: Čak i ako ovo ne prođe dobro, ipak ću se dobro snaći.
• Dokazivanje naspram kapaciteta: Dok arogancija tera osobu da se dokazuje svakom sumnjičavcu i takmičaru, samopouzdanje mirno kaže: "Imam kapacitet da se suočim sa ovim trenutkom, bez obzira na ishod."
• Strah naspram regulacije: Arogancija je često oružje koje izvire iz pukotine u identitetu nastale u detinjstvu. Ona se brani jer se još uvek organizuje oko starih priča o bezvrednosti. Samopouzdanje je, s druge strane, sposobnost da osoba ostane regulisana čak i u prisustvu ranjivosti.

- U restauracionoj terapiji (RT), razumemo da samopouzdanje nije odsustvo ranjivosti, već sposobnost da se ostane regulisan u njenom prisustvu - objašnjava Džonson.

Samopouzdanje i skromnost: Srodne duše, a ne suprotnosti

U našem društvu vlada zabluda da je poniznost isto što i nesigurnost, iako ovi koncepti pripadaju potpuno različitim svetovima. Dok je nesigurnost glad zasnovana na strahu - ona koja nas tera da se smanjujemo, preispitujemo i neprestano tražimo potvrdu spolja - skromnost dozvoljava da prihvatimo sopstvena ograničenja, a da ih pritom ne doživljavamo kao teret ili prepreku.

- Zamislite samopouzdanje i skromnost kao srodne duše. Dok samopouzdanje nudi čvrsto verovanje u sopstvene sposobnosti, skromnost stvara prostor za razvoj te sposobnosti. Samopouzdanje kaže: "Mogu da dočekam ovaj trenutak", na šta poniznost odgovara: 'I ne moram sve da znam da bih počeo!'" - ističe Lejsi Džonson.

Kako pronaći autentičnu moć

Autentična moć se zasniva na samoprihvatanju i bezbednosti, bez obzira na to šta može da vas obuzme. To je sposobnost da se ostane utemeljen u svojoj prirodi čak i kada svet ne aplaudira.

Za one koji su spremni da istraže šta se krije iza njihove maske, psihoterapeutkinja nudi tri pravca:

• Sprijateljite se sa oklopom: Gde kritikujete, nadmašujete ili potkopavate druge? Od čega ta potreba za moralnom, kulturnom ili intelektualnom superiornošću zapravo pokušava da zaštiti?
• Radoznalost ispod kostima: Da li postoje delovi vas koji su naučili da nije bezbedno biti prosečan ili manjkav? Da li verujete da ćete, ako ne zarađujete više ili ne znate više od drugih, biti ostavljeni i odbačeni?
• Otelovljeno samopouzdanje: Potražite onaj tihi osećaj u sebi koji nikada nije prestao da veruje u vaše urođene sposobnosti, čak ni kada ste „pali na lice“. Držeći se za taj osećaj, rizikujte da ove nedelje budete ranjivi, pa čak i nemarni u nekom segmentu života.

- Tu živi vaša prava moć, ona koju vam niko ne može oduzeti. Jer samopouzdanje je nešto što ne morate da dokazujete, dovoljno je znati da ono postoji - zaključuje Lejsi Džonson.