Sestra Dragana je nestala u plamenu dok su pokušavale da pobegnu iz zapaljenog automobila; Nikolina ju je poslednji put videla sa koferom u ruci
Tragedija je ostavila duboke emotivne rane Nikolini, koja ne zna kako će živeti bez sestre i čije su poslednje slike Dragane zauvek urezane u njenoj svesti
"Ja sam nju videla. Vikala sam joj da trči, da beži. U jednom trenutku čak sam pokušala da krenem prema njoj, ali između nas su eksplodirali automobili i podigao se plamen. Više nije bilo puta kojim sam mogla da prođem. A onda je ona samo nestala. Ta slika ostaće mi u glavi dok sam živa - teško izgovarajući svaku reč", kroz suze govori Nikolina Slavnić, mlađa sestra 34-godišnje Dragane Antešević, jedine žrtve sa smrtnim ishodom nezapamćene vatrene stihije koja je u noći između 13. i 14. avgusta opustošila hrvatski Omiš i okolna mesta, piše "Slobodna Dalmacija".
Poslednja slika koju nosi u očima jeste njena jedina sestra Dragana, stotinak metara iza nje, na kolenima i s koferom u ruci, usred vatrenog pakla koji je te noći progutao omiško područje. Oko njih gore i eksplodiraju automobili, između njih kulja plamen, a Nikolina viče sestri da trči. Dragana je gleda. U sledećem trenutku više je nema.
Dve sestre te su noći proživljavale istu golgotu kao stotine stanovnika i turista koji su, okruženi vatrom, dimom i žeravicom, pokušavali da pronađu put prema spasu. Njihova je sudbina, međutim, završila na najokrutniji mogući način. Nikolina se, lakše povređena, izvukla iz vatrenog obruča. Dragana nije.
Potresna objava na Fejsbuku
"Od sestre se ne oprašta - Moja Dragana, moja sestra, moja jedina…", napisala je Nikolina nekoliko dana nakon požara na Fejsbuku.
Napisala je da još uvek čeka da se Dragana pojavi, da ponovo čuje njen glas, da je zagrli i čuje od nje da će sve biti dobro. Pisala je o praznini koju niko nikada neće moći da ispuni, o njihovom poslednjem zagrljaju za koji nije znala da je poslednji i o bolu za koji dotad nije znala da može da postoji.
"Ne mogu da se oprostim od tebe, jer se od sestre ne oprašta. Samo ću naučiti da živim s tim da ne mogu da te zagrlim, ali ću te nositi u sebi dok god dišem", poručila je svojoj Dragani. U drugom delu objave napisala je rečenicu koja lomi srce: "Nisi otišla iz mog života, Dragana. Samo si otišla tamo gde ja još ne mogu da dođem."
Do tog trenutka o Draganinoj sestri gotovo se ništa pouzdano nije znalo. U haosu informacija koje su se širile nakon požara spominjalo se da je teško povređena, nepokretna, smeštena u bolnici, pa čak i da se nalazi u indukovanoj komi.
– Nisam teško povređena. Imam rane koje će da zarastu. Lakše sam povređena, ali mi je duša povređena. To je jedino što mogu da kažem – prvo je što je izustila novinarima "Slobodne Dalmacije".
Pristala je da razgovara kako bi zaustavila nagađanja i ispričala šta se zaista dogodilo. Ne zato što joj je u tim trenucima bilo do javnosti, nego zato što je želela da se o Dragani govori dostojanstveno i istinito.
Požar je izgledao daleko
Dan kada je buknuo požar počeo je kao i svaki drugi. U objektu u kom su radile obe sestre je boravilo oko 120 gostiju, a Nikolina, Dragana i njihova starija koleginica obavljale su posao koji ih je uz vilu vezivao gotovo ceo dan.
U jednom trenutku, te kobne večeri, primetile su požar. Gledale su ga preko mora i činilo im se da je daleko. Nikolina je već viđala požare na tom području i nijedan se nije približio objektu u kom je radila. Gotovo sat i po ništa nije ukazivalo na to da će se plamen uskoro naći pred njima.
A onda su gosti počeli da izlaze iz apartmana, da fotografišu nebo i uznemireno posmatraju šta se događa. Nestala je struja. U mraku su počeli da pakuju stvari i napuštaju objekat.
- Sve do tog trenutka nisam verovala da plamen može da dođe do nas. Gosti su počeli panično da izlaze i da se pakuju. Kada je nestalo struje, nastao je potpuni haos. Mi još nismo ni znale da je naređena evakuacija - priseća se Nikolina.
Komšinica koja je imala apartmane iznad njih dotrčala je do vile i pitala da li imaju automobil.
- Rekla nam je da je evakuacija i da moramo odmah da bežimo. Pitala nas je imamo li čime da odemo. Rekla sam da imamo službeni "Kedi" - dodala je.
Čekale su da iz objekta izađe poslednji gost. U njemu su tada ostale samo njih tri. Već su se gušile od dima, a vetar je donosio pepeo i užarene komadiće. Uprkos tome, vratile su se po kofere.
Zašto su to uradile, Nikolina ni danas ne može da objasni. U trenucima panike čovek se hvata za ono što mu predstavlja dotadašnji život: dokumente, nekoliko komada odeće, stvari koje je doneo sa sobom i za koje u tom trenutku veruje da će mu trebati kada sve prođe. Nisu znale da će im upravo te sekunde postati dragocenije od svega što se nalazilo u njihovom prtljagu.
- Ne znam zašto smo se vratile po kofere. Već smo se gušile. Ipak smo uspele da ih stavimo u Kedi. Upalila sam automobil i klimu i krenule smo iste sekunde - nastavlja priču za "Slobodnu Dalmaciju".
Vila se nalazila uz samu obalu. More je bilo ispod njih, naizgled blizu. Da su se spustile prema njemu, možda bi se sve završilo drugačije. Ali Nikolina nije poznavala teren, buru ni način na koji požar u takvim uslovima može da se širi. Dolazila je iz drugog kraja, a kada je videla da svi automobili idu prema Magistrali i Omišu, sledila je isti put.
- U takvoj situaciji ideš tamo gde idu svi. Misliš da je to ispravno. Nisam poznavala buru, more ni teren. Nisam imala vremena da razmišljam. Sekunde su nas delile od svega - kaže.
Sada zna da je spas možda bio u moru. Te noći nije mogla da zna da li je put prema njemu već presečen plamenom, da li uopšte može da se siđe niti šta ih čeka na obali. Zato svoju priču ne želi da pretvori u optužbu. Ne krivi ljude koji su se u panici gurali automobilima, mesto koje je volela ni državu u kojoj je radila.
- Meni nisu krivi ni ljudi, ni to mesto, ni Hrvatska. Žao mi je samo što je moja sestra morala da ode na takav način. Ništa drugo - dodaje Nikolina.
Zapaljeni Kedi
Krenule su uzbrdicom koja je vilu povezivala s Magistralom. Ispred njih bila su još dva automobila. Kada su došle do vrha, uključile su se na put iza njih. Obe saobraćajne trake u tom su trenutku vodile prema Omišu. Ljudi su u panici koristili i levu, suprotnu traku, pokušavajući što pre da pobegnu pred vatrom. Nikolina se takođe uključila u levu traku i nastavila prema Omišu. Nisu prošle ni desetak metara.
Toplota je u automobilu odjednom postala nepodnošljiva. Vatra je zahvatila Kedi gotovo istog trenutka kada su se uključile na Magistralu.
- Mislim da smo se zapalile iste sekunde. U automobilu je bila ogromna vrućina. Vrištale smo, a ja sam telefonom bila povezana sa svojim menadžerom. On je mogao da čuje naše krike i celu našu borbu za život - priča.
Nikolina je nastavila da vozi zapaljeni automobil. Pokušavala je da pronađe mesto na kom bi mogla da ga zaustavi i izvuče sestru i koleginicu. Motor se zbog toplote ugasio. Uspela je ponovo da ga pokrene i pređe još desetak ili dvadesetak metara, do proširenja uz put. Tada se ugasio poslednji put. Plastika je počela da se topi, a vatra se širila vozilom.
Nikolina je shvatila da će, ostanu li unutra, sve tri poginuti.
- Rekla sam im: "Mi ćemo da poginemo. Izlazite napolje!" Znala sam da će automobil da eksplodira ako ostanemo u njemu - priča novinarima "Slobodne Dalmacije".
Izašle su iz Kedija. U tom trenutku Dragana je još bila uz svoju sestru. Ono što se dogodilo tokom sledećih nekoliko sekundi Nikolina i danas pokušava da posloži. Ne zna da li je njihova koleginica uspela da izađe iz vozila, da li je pala pored njega niti da li je Dragana pokušala da se vrati kako bi joj pomogla.
Zna samo da je krenula prema moru, uverena da sestra trči za njom. Nakon nekoliko metara ugledala je vatru i ispod puta. Gorela je padina prema moru i nije videla put kojim bi mogla da se spusti.
Morala je da nastavi da beži pred plamenom koji joj je bio za petama. Kada se još jednom osvrnula, Dragane više nije bilo. Na mestu na kom ju je samo nekoliko trenutaka pre videla ostala je tek vatra. Ponovo je potrčala.
- Kosa mi se zapalila. Trčala sam bosa, a automobili oko mene su goreli i eksplodirali. Plamen me pratio. Ne mogu da vam opišem kako izgleda kada trčite, a vatra ide za vama. Ponovo sam se okrenula. Tada sam je ugledala - kaže.
Dragana je stajala stotinjak metara iza nje, s koferom u ruci, i gledala prema njoj. Plamen je kuljao između njih, u tim sekundama dve su se sestre poslednji put videle.
- Vikala sam joj da trči, da beži. Videla sam je kako kleči, stoji i gleda me. Naišao je plamen i više je nisam videla. Samo je nestala - priča.
Nikolina je pokušala da krene prema njoj. Nije mogla da prođe. Automobili su eksplodirali, vatra je zatvarala put, a svaki korak prema Dragani značio bi sigurnu smrt. Do danas je proganja kofer u sestrinoj ruci. Pita se da li joj je oduzeo nekoliko presudnih sekundi. Pita se zašto ga nije ispustila, zašto nije potrčala i da li bi ishod bio drugačiji da se nisu vratile po stvari.
- Znam da nisam mogla da se vratim. Da sam krenula kroz taj plamen, poginula bih. Ali stalno mi se vraća ta slika. Ona stoji s koferom, gleda me i onda je više nema - rekla je.
Spas u zadnji čas Nikolina je nastavila da trči i da udara po vratima automobila koji su pokušavali da se probiju kroz vatru. Ljudi su bili u panici. Vozila su se sudarala, neka su gorela, a druga pokušavala da prođu između njih. Niko nije znao vodi li put prema spasu ili u još veći požar.
Konačno su se vrata jednog automobila otvorila. U njemu su bile Natalija iz Stanića, njena ćerka Kristina i pas. Otvorile su joj vrata i povukle je unutra.
- Molila sam ih da stanu. Govorila sam: “Ostala mi je sestra!“ Natalija mi je rekla: “Hoćeš li i ti da pogineš?“ Samo me je ugurala u automobil i odvezla. Ta mi je žena spasila život. Bog ju je poslao na to mesto - priča Nikolina.
Deo vozila u kom se sad nalazila goreo je, a žene su rukama i onim što su imale pokušavale da zaustave plamen. Pokušavale su da voze kroz mnoštvo automobila koja su se gurala, sudarala i presecala jedni drugima put. Niko u tom trenutku nije znao kuda ide. Postojao je samo nagonski pokušaj da se što pre udalje od vatre.
Bosa stigla u Omiš
Natalija i Kristina uspele su automobilom da dođu do velikog parkinga kod lunaparka na Priku. Dalje se nije moglo. Izašle su i prema centru Omiša nastavile pešice.
Kristina je Nikolini dala papuče. Tek tada je pogledala stopala i shvatila da su joj tabani opečeni od užarenog puta. Imala je ranu na glavi, povredu ruke i bolove u telu, ali ih zbog šoka gotovo nije osećala.
- Nisam ni znala da sam povređena. Hodala sam normalno. Bilo mi je važno samo da pronađem Draganu. Mislila sam: neka je izgorela i devedeset posto, samo neka je živa, samo da znam gde je - kaže.
U jednom trenutku Nikolina se odvojila od žena koje su je spasile. Sela je na zidić jer joj je od dima naglo pozlilo. Prišla joj je devojka, prislonila mokru gazu ili tkaninu na lice i pomogla joj da ponovo počne normalnije da diše. Neko joj je dao kapi za nadražene oči. Nikolina je govorila da je dobro. Čim je mogla da ustane, ponovo je krenula da traži sestru.
Telefon joj je bio na jedan odsto baterije. Nije imala pristup internetu, dokumente ni ikog poznatog uz sebe. Molila je ljude da joj omoguće vezu kako bi pozvala porodicu ili pokušala da dozna da li je Dragana negde prevezena. Trčala je do benzinske stanice, zatim prema prodavnicama za koje je verovala da imaju besplatan internet. Nigde nije uspela da se poveže.
Zaustavljala je policajce i govorila im da joj je nestala sestra.
- Govorila sam: "Čoveče, nestala mi je sestra, sama sam." A svi su mi govorili da se sklonim, da će doći, da će izaći. Bila je ogromna panika. Niko tada nije mogao da stane i sluša samo mene - priča.
Vratila se prema mestu na koje su dovodili evakuisane i povređene. Posmatrala je svako vozilo, svaku hitnu pomoć, pripadnike civilne zaštite i ljude koji su pristizali s mora.
Nadala se da je Dragana ušla u nečiji automobil. Da ju je neko povukao u vozilo kao što su Natalija i Kristina spasile nju. Da je uspela da se spusti prema moru. Da je ušla u brod. Da će se samo pojaviti među ljudima. Prolazili su sati, a Dragane nije bilo.
Nije želela da uđe u prve autobuse koji su evakuisane vozili prema Splitu. Čekala je do poslednjeg kojim je mogla da ode, uverena da će se sestra pojaviti čim ona napusti Omiš. Na kraju je morala da uđe. Odvezli su je u prihvatni centar u dvorani na Gripama.
Vest koje se najviše plašila
Nakon gotovo cele noći i dana potrage porodica je u subotu dobila vest da je na području požarišta pronađeno telo. U tom trenutku još se nije znalo da li je reč o muškoj ili ženskoj osobi. Prema mestu na kom je pronađeno i svemu čega se sećala, Nikolina je znala ono što joj niko još nije zvanično potvrdio.
U trenutku razgovora sa hrvatskim novinarima porodica je još čekala rezultat identifikacije. Majka je dala uzorak za DNK-analizu, a policija im je kazala da će ih obavestiti čim postupak bude završen. Čekanje zvanične potvrde postalo je još jedan nastavak njihove agonije.
- Niko nam još nije lično potvrdio da je to ona. Ali ja znam. Na tom mestu nema ko drugi da bude. Sve mi je jasno - govorila je Nikolina.
Nakon što je pronađeno telo, Nikolina se vratila u vilu da pokupi ostatak stvari. Tada je stigla ekipa Hitne pomoći te je pomogla njenoj majci, koja je bila u stanju potpunog sloma.
Danima nije spavala. Tek nakon povratka u porodični dom otišla je na dodatna previjanja. Tetka, koja je zdravstveni radnik, sada joj pomaže da čisti i previja opekotine. Iako ih naziva lakšim povredama, Nikolina se teško oslanja na noge.
Ipak, o fizičkom bolu gotovo da ne govori.
- Meni to nije bilo važno jer sam živa. Moje će rane da zarastu. Ali ovo drugo… Ne znam kako će ovo ikada da prođe. Da barem nisam sve videla. Da nisam bila u tom paklu i gledala smrt u oči. Ne znam šta me je spasilo. Spasila me ta žena. Nju je Bog poslao na to mesto. Sada sam došla do toga da više nemam ni suza. Plačem, ali suza više nema - govori nam Nikolina.
Nikolina danas ne zna kako izgleda život bez jedine sestre. Ne zna ni koliko će joj vremena trebati da ponovo zaspi, a da pred očima ne ugleda Draganu s koferom u ruci. Zna samo da će joj poslednji pogled zauvek ostati urezan u svesti.
