Žan Klod Nkusi ne deli isti DNK sa svojom porodicom. Njih je spojila tragedija koju su zajedno preživeli.
- Morate učiti! Samo kroz učenje i vredan rad napravićete nešto od svog života - ovako svojoj deci govori Žan Klod ispred Univerziteta Ruande u Kigali.
Među decom koja ga pažljivo i s poštovanjem slušaju ima onih koji su mlađi od njega, ali i starijih. Nkusi i njegova nova porodica žrtve su stravičnog genocida koji je 1994. razorio Ruandu. Dve godine posle pokolja u kom je život izgubilo 800.000 ljudi, a bez roditelja ostalo najmanje 95.000 mališana, 12 studenata je osnovalo Savez studenata žrtava, koji danas broji više od 43.000 članova. Među njima je i Nkusi, a njihov zaštitni znak je pomoć preživelima kroz stvaranje veštačkih porodica.
- Nekad smo u Ruandi svi imali velike porodice, ali su one u genocidu desetkovane. Zato stvaramo nove, da bismo se vratili uobičajenim životima, da bismo ispoštovali našu istoriju. Zato je i moguće videti danas u Ruandi oca sa 25 dece - ispričao je u intervjuu za Si-En-En Danijel Tujizere, jedan od koordinatora organizacije.
Ove neobične porodice stvaraju se tako što se udruži nekoliko članova koji idu u istu školi ili na fakultet. Potom iz svojih redova demokratski biraju oca i majku, koji u njihovim međusobnim odnosima igraju ulogu glave porodice. Članovi ne žive zajedno, ali finansijski i na druge načine pomažu jedni drugima.
- Očinstvo nosi veliku odgovornost. U svakom trenutku morate da znate gde vam se nalazi dete, da li jede, uči, kako provodi dan. Ako je jedno dete bolesno, ja sam prvi koji to mora da zna - objašnjava Žan Klod, koga zovu Urumuri, “onaj koji donosi svetlost”.
Kako su preživeli istu nesreću, razgovor o osećanjima lakše im pada, a prema njihovim rečima, samo im to pomaže da kontrolišu bes koji ne jenjava. Tu posebnu ulogu ima upravo odnos s roditeljima.
- Imam 27 godina, a svoju veštačku majku i dan-danas zovem za svaku sitnicu, kad, na primer, ostanem bez sapuna - objašnjava jedan od članova porodice Avgustin Nsengijumua.
