Dve ogromne ploče Zemljine kore udaljavaju se brzinom od oko 0,76 centimetara godišnje
Zemljotresi i vulkanska aktivnost mogu taj proces dramatično da ubrzaju.
Stanje je daleko od idealnog. Duboko ispod površine Zemlja se razdvaja. Istočna Afrika se polako cepa duž ogromne pukotine, menjajući se na načine koji su nekada pripadali domenu naučne fantastike. Naučnici sada upozoravaju da se ovaj proces odvija znatno brže nego što se ranije pretpostavljalo.
Od Mozambika na jugu do Crvenog mora na severu proteže se Istočnoafrički rased, odnosno velika mreža pukotina koja označava granicu između Afričke i Somalijske tektonske ploče. Ove dve ogromne ploče Zemljine kore udaljavaju se brzinom od oko 0,76 centimetara godišnje. Uobičajeno je da se ovakva razdvajanja kontinenata odvijaju tokom desetina miliona godina, ali zemljotresi i vulkanska aktivnost mogu taj proces dramatično da ubrzaju.
Jedan od najimpresivnijih primera dogodio se 2005. godine u oblasti Afar u Etiopiji. Tokom svega nekoliko nedelja, tlo se rascepilo nakon niza snažnih geoloških događaja. Više od 400 zemljotresa potreslo je region i stvorilo pukotinu dugu gotovo 60 kilometara i duboku do 10 metara. Geolozi su bili iznenađeni. Proces koji je, prema dotadašnjim procenama, trebalo da traje vekovima, dogodio se za samo nekoliko dana, primoravši naučnike da preispitaju dugogodišnje vremenske okvire.
Kako se rased bude širio, Afrički rog, područje koje obuhvata Somaliju, Džibuti, Keniju i delove Etiopije, postepeno će se odvajati od ostatka kontinenta. Vremenom bi morska voda iz Crvenog mora i Indijskog okeana mogla da ispuni nastalu prazninu i formira novi okean. Time bi se potpuno promenila postojeća obala, a buduća obalna linija mogla bi da se proteže od oblasti Afar sve do Tanzanije.
Brojne promene i ozbiljni izazovi
Nove obale donele bi prilike za razvoj infrastrukture, ali i značajne rizike. Porast nivoa mora, česti zemljotresi i vulkanske erupcije postali bi stalni izazovi za države koje se već suočavaju sa brzim rastom stanovništva. Poseban problem predstavljale bi i ekološke promene. Kopneni ekosistemi ustupili bi mesto morskim, brojne biljne i životinjske vrste morale bi da se prilagode ili bi nestale. Čitavi lanci ishrane bili bi poremećeni, jer bi se na mestima nekadašnjeg kopna formirala nova morska staništa.
Istočnoafrički rased zato nije samo geološki fenomen, već snažan podsetnik koliko je planeta na kojoj živimo živa, dinamična i nepredvidiva.
(Nova)
