Sovjetska podmornica Komsomolec, potonula 1989. godine u Norveškom moru, i dalje predstavlja potencijalni radioaktivni rizik.
U olupini se nalaze dva nuklearna torpeda i oštećeni reaktor koji povremeno ispušta radioaktivni materijal u more.
Sovjetska nuklearna podmornica Komsomolec, koja je potonula 1989. godine u Norveškom moru, i dalje predstavlja potencijalni rizik zbog mogućeg radioaktivnog zagađenja. Iako su ranije sprovedene operacije kako bi se sprečilo curenje opasnih materijala, stručnjaci upozoravaju da stanje olupine na velikoj dubini i dalje nije u potpunosti poznato.
Kada je izbio požar na podmornici, posada je uspela da je izvuče na površinu, ali je letelica nakon pet sati plutanja potonula. Od ukupno 69 članova posade, poginule su 42 osobe.
Tokom potonuća kapsula za spasavanje izbacila je pet zarobljenih mornara na površinu, ali je samo jedan uspeo da izađe pre nego što se kapsula napunila vodom.
Prilikom udara o morsko dno, blizu obale Norveške, eksplozija je oštetila titanijumski trup podmornice i omogućila kontakt morske vode sa nuklearnim torpedima. Ruski oceanografi kasnije su utvrdili da su delovi trupa bili teško oštećeni i da su se, prema njihovom opisu, "raspali poput stakla".
Komsomolec je bila jedna od najnaprednijih sovjetskih podmornica svog vremena i jedinstvena po dubinama na kojima je mogla da operiše. Prema dokumentarcu BBC-ja iz serijala „Horizon“ iz 1994. godine, trebalo je da predstavlja gotovo nepobedivo oružje Sovjetskog Saveza – jedinu podmornicu sposobnu da krstari i lansira nuklearne projektile sa dubine od oko 1.000 metara. Nijedna druga podmornica iste klase nikada nije izgrađena.
U olupini se i dalje nalaze dva torpeda sa nuklearnim bojevim glavama koje sadrže oko četiri kilograma plutonijuma.
U izveštaju BBC-ja iz 1993. godine, aktivista Greenpeacea Dimitri Litvinov upozorio je da je Komsomolec "tempirana bomba koja otkucava na dnu Norveškog mora" i da bi, ukoliko se ništa ne preduzme, mogla predstavljati opasnost.
Ruski naučnik Igor Spaski iz instituta Rubin, koji je učestvovao u projektovanju podmornice, tada je ocenio da situacija nije katastrofalna, ali je istakao da bi bilo poželjno izvaditi olupinu. Ekološke organizacije upozoravale su da bi eventualno oslobađanje radioaktivnog materijala moglo ugroziti bogata ribolovna područja, dok su međunarodni stručnjaci 1993. zaključili da je verovatnoća velikog zagađenja ribolovnih zona mala.
Pukotine zatvorene, ali problemi ostaju
Između 1995. i 1996. godine sprovedene su operacije tokom kojih su zapečaćene pukotine na trupu i cevi torpeda kako bi se sprečilo oslobađanje radioaktivnog materijala. Radovi su završeni u julu 1996. godine, a zaštita je trebalo da traje oko 30 godina.
Međutim, norveške vlasti kasnije su utvrdile da podmornica i dalje povremeno ispušta radioaktivni materijal.
Izveštaj Norveške uprave za radijacionu i nuklearnu bezbednost (DSA) iz 2026. godine pokazao je da su torpeda i dalje zapečaćena, ali da se reaktor raspada i povremeno oslobađa oblake radioaktivnog materijala u more.
Stručnjaci DSA naveli su da curenje nije stalno, već se događa u povremenim naletima sa određenih delova trupa, uključujući ventilacioni kanal.
Ingar Amundsen, vršilac dužnosti direktora sektora za međunarodnu nuklearnu bezbednost DSA, rekao je da trenutna ispuštanja iz reaktora "nisu imala veliki uticaj na okolni morski ekosistem".
Hans Kristensen, direktor Projekta za nuklearne informacije pri Federaciji američkih naučnika, upozorio je da bi korozija vremenom mogla promeniti nivo zračenja.
Prema njegovim rečima, sve zavisi od količine kiseonika u morskoj vodi oko i unutar olupine, kao i od stanja zaštitnih zaptivki. Promene morskih struja mogle bi uticati i na brzinu kojom bi radioaktivni materijal mogao da uđe u lanac ishrane preko organizama sa dna mora i riba.
"Činjenica da je podmornica već jednom zapečaćena predstavlja zvanično priznanje tog rizika", rekao je Kristensen.
Stručnjaci smatraju da su potrebna dodatna istraživanja procesa korozije, mehanizama curenja i njihovih mogućih posledica. Za sada, međutim, nema planova za nove intervencije na olupini, iako pojedini naučnici smatraju da bi trebalo organizovati novu ekspediciju kako bi se utvrdilo njeno trenutno stanje.
