Tokom sukoba, opravdanja za rat su se menjala – od podrške promeni režima do uništavanja iranskog raketnog programa, ali je sve završeno povratkom fokusa na nuklearno oružje.
Iran je, zatvaranjem Ormuskog moreuza, stvorio globalnu energetsku krizu i demonstrirao izuzetnu geostratešku snagu, jer je tim potezom zaustavio tankerima prolaz i podigao cene nafte.
Američki predsednik Donald Tramp napao je Iran kako bi ga sprečio da dobije nuklearno oružje. Rat je pokazao da Teheranu čak nije ni potrebna atomska bomba jer je dovoljna pretnja zatvaranjem Ormuskog moreuza, jedne od najvažnijih pomorskih ruta na svetu.
To najbolje objašnjava memorandum kojim se okončava rat i iz kojeg se jasno vidi koliko je SAD bilo stalo do ponovnog otvaranja Ormuza i šta je Iran dobio zauzvrat.
Od razgovora o promeni režima...
Ali pre nego što pređemo na to šta je Iran dobio ovim ratom, vredi se setiti kako je Donald Tramp uopšte opravdao rat. Razlozi za njega su se menjali gotovo jednako brzo kao i situacija na terenu tokom sukoba .
Čak i dok je iranski bezbednosni aparat krvavo gušio antirežimske proteste u januaru, Tramp je tvitovao na društvenim mrežama da je "pomoć na putu". U tom trenutku, rat je predstavljen kao podrška iranskom narodu protiv režima u Teheranu.
Kada je Tramp najavio napad, pozvao je iranski narod da „preuzme“ vladu svoje zemlje, potez koji je ponovio i izraelski premijer Benjamin Netanjahu, rekavši da želi da "hrabri iranski narod zbaci jaram tiranije". Takođe vredi pomenuti da je Tramp pre nedelju dana rekao da "nikada nije bio zainteresovan za promenu režima u Iranu".
...do balističkih raketa
Priča o promeni režima nije dugo ostala u prvom planu. Kako je rat odmicao, fokus se sve više pomerao na vojne sposobnosti Irana, pre svega na njegov nuklearni, ali i balistički raketni program.
U martu je američki državni sekretar Marko Rubio tvrdio da je jedan od ključnih ciljeva SAD u ratu bio da se "unište iranski kapaciteti za balističke rakete i njegova sposobnost da proizvodi takve rakete". Nakon potpisivanja memoranduma o razumevanju sa Teheranom, Tramp se usprotivio zahtevima da se Iranu oduzmu svi balistički projektili.
- Moraju imati neke rakete jer ih drugi imaju - rekao je.
Povratak na nuklearni program u 2015. godinu
Promena režima je pala sa dnevnog reda. Balističke rakete više nisu problem. Na kraju je ostalo samo nuklearno oružje. Tramp je to ponavljao mesecima gotovo identičnim rečima: "Sve što želim je da Iran nema nuklearno oružje".
Iako se u tekstu memoranduma navodi da će Iran razblažiti postojeće zalihe visoko obogaćenog uranijuma pod nadzorom Međunarodne agencije za atomsku energiju, iranski zvaničnici su nakon njegovog potpisivanja osporili tvrdnje Vašingtona da je povratak međunarodnih inspektora već dogovoren.
Takva neslaganja nisu ništa novo. Iran je već potpisao sporazum koji je trebalo da trajno reši pitanje njegovog nuklearnog programa. To je Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) iz 2015. godine. Ali uprkos tome, sporovi oko toga šta Teheran radi i šta mu je dozvoljeno da radi traju godinama.
SAD i Izrael su tako dobili iranske garancije o nuklearnom programu, a zauzvrat su gurnuli region u rat, hiljade ljudi je ubijeno, milijarde dolara su potrošene, a ceo svet je gurnut u energetsku krizu.
Haos na svetskim tržištima nakon zatvaranja kanala
Iran je, s druge strane, iz rata izašao sa nečim mnogo opipljivijim. Uverio se da kontrola nad Ormuskim moreuzom predstavlja izuzetno moćnu polugu uticaja.
Ovaj prolaz između Irana i Omana je najvažniji energetski koridor na svetu, jer kroz njega prolazi oko petine globalne trgovine naftom i značajan deo svetske trgovine tečnim prirodnim gasom.
Prema američkim medijima, Tramp je pre napada upozoren da bi Iran mogao da odgovori zatvaranjem Ormuskog moreuza. Američki predsednik je navodno procenio da bi Teheran radije popustio nego da pribegne takvoj meri i da bi, ako se to desi, američka vojska mogla ponovo da otvori prolaz.
Nakon zatvaranja, tankerski saobraćaj je opao za 70% u roku od nekoliko sati, a više od 150 brodova usidrilo se izvan moreuza umesto da rizikuje prolazak. Zemlje Zaliva počele su da smanjuju proizvodnju nafte u roku od nekoliko dana, a cena sirove nafte marke "Brent" porasla je iznad 100 dolara po barelu prvi put za četiri godine. Iran je sve ovo postigao dok je istovremeno pretrpeo težak poraz u konvencionalnom ratu.
SAD nisu uspele da ponovo otvore moreuz vojnom silom. Razlog leži u geografiji. Prema časopisu "The Conversation" , ovo je verovatno najveća strateška prednost Irana. Ormuski moreuz je širok samo nekoliko desetina kilometara na svom najužem delu, dok su plovni putevi kroz koje brodovi prolaze široki samo nekoliko kilometara.
Iran dobija 300 milijardi dolara za nešto što se podrazumevalo
Prolaz je sada otvoren, ali je Iran zauzvrat dobio ekonomski paket vredan najmanje 300 milijardi dolara, ponovno otvaranje izvoza nafte, pristup nekim zamrznutim sredstvima i početak procesa ukidanja sankcija koje su decenijama opterećivale njegovu ekonomiju.
Zauzvrat, Iran se obavezao da neće naplaćivati prolaz kroz Ormuski moreuz u narednih 60 dana, nešto što nije bilo problem ni pre rata jer se slobodna plovidba kroz međunarodni prolaz uzimala zdravo za gotovo.
Sve ovo pokazuje koliko se situacija promenila i kakav adut Iran sada ima u rukama. Dovoljno je da Teheran dovede u pitanje bezbednost plovidbe kroz Ormuz. Osiguravači tada podižu cene ili odbijaju da osiguraju brodove, a bez osiguranja brodovi ne plove.
Razmere ove promene pokazuje i činjenica da je samo nekoliko dana nakon ponovnog otvaranja Ormuza, Iran ponovo pokušao da ga zatvori zbog izraelskih napada na Hezbolah u Libanu. Ormuz sada može da koristi kad god smatra da su njegovi interesi ili interesi njegovih saveznika u regionu ugroženi.
Iran ima ono čemu služi nuklearno oružje
Teheran se uverio da već ima instrument kojim može da utiče na ponašanje drugih država i tržišta. I upravo je to razlog zašto države uopšte žele nuklearno oružje. Ormuski moreuz je tako postao iranska "nuklearna opcija".
Vojni i bezbednosni analitičari decenijama isticali su da je primarna svrha nuklearnog oružja odvraćanje, a ne njegova upotreba, koja bi značila propast. Poenta nije da se protivnik otpusti, već da se primora da promeni svoje ponašanje i odustane od poteza koje bi inače preduzeo.
Najbanalniji primer je Severna Koreja. Malo ko veruje da bi Pjongjang mogao da preživi otvoreni rat sa Sjedinjenim Državama, ali niko ozbiljno ne razmatra vojno svrgavanje režima Kim DŽong Una. Razlog nije snaga severnokorejske ekonomije ili konvencionalne vojske, već činjenica da zemlja poseduje nuklearno oružje.
Iran nikada nije morao da obogati ni gram uranijuma
Bobi Goš, kolumnista "Tajmsa", piše da je moreuz do sada bio oružje Teherana u poslednjoj nameri i navodi da će u budućnosti biti primarno sredstvo odvraćanja Irana, jedina poluga koja nameće stvarne, neposredne i gotovo nezaustavljive troškove globalnoj ekonomiji bez potrebe za funkcionalnim vazduhoplovstvom ili nuklearnom bojevom glavom.
"Ono što je Iran naučio iz ovog rata jeste da je možda oduvek imao najefikasnije ekonomsko oružje na svetu i nikada nije morao da obogati ni gram uranijuma da bi ga koristio. Za razliku od nuklearnih postrojenja, Ormuski moreuz ne može biti bombardovan do kraja. Za razliku od iranske ekonomije, ne može biti sankcionisan", napisao je.
Rat koji je trebalo da spreči Iran da stekne novu polugu moći na kraju je pokazao koliko je moćna ona koju je već posedovao. Najveća ironija Trampovog katastrofalno pogrešno procenjenog rata izgleda da je to što je Iranu pokazao vrednost odvraćanja koje je sve vreme imao.
(Indeks)
