Porodica je već jednom bila iseljena 1978. godine i godinama su se borili da povrate svoju zemlju, što su pravno ostvarili 1997. godine
I pored pravosnažnih rešenja, parcela kuće je pod sudskim sporom, a Đukićima je dat rok od 15 dana da sruše objekat ili će to uraditi kompanija
Porodica Đukić iz Kovača kod Zubinog Potoka ovih dana priprema se za Svetu Petku Trnovu, svoju „malu“ slavu, koju će, kao i svake godine, 8. avgusta obeležiti u prizemlju porodične kuće na obali Gazivoda. Pripreme, međutim, protiču u neizvesnosti, jer bi već 18. avgusta, po zahtevu kompanije Ibar-Lepenac, njihov dom mogao da bude srušen.
Pre tri dana, 3. avgusta, kao i desetinama porodica koje imaju kuće ili vikendice uz jezero Gazivode, Đukićima je uručen zahtev kompanije Ibar-Lepenac za, kako je navedeno, oslobađanje uzurpirane imovine. Radnici tog preduzeća zatekli su ih upravo dok su pripremali porodičnu slavu.
U domu u kojem se svake godine okupljaju deca i unuci, Dragan Đukić ugostio je i ekipu Kosovo onlajna. Ovog puta, priznaje, osim radosti zbog porodičnog susreta, prisutan je i strah da bi to moglo biti poslednje slavlje na ovom mestu.
- Pradeda mi je ovde živeo, pa deda, pa otac, pa sam ja sada naslednik. Sve je bilo jedan na jedan parcela, jedan kroz jedan. Sve je krenulo od dana eksproprijacije 1973. godine - vraćaju ga sećanja gotovo pola veka unazad, kada je njegova porodica prvi put morala da napusti svoj dom.
Njegovi roditelji, četiri sestre i on su 1978. godine, za samo dva dana, iseljeni u barake u Gazivodama.
- Tada su nas iselili u nevreme, u novembru mesecu. Mi smo bili mali, ja i četiri sestre. Roditelji i mi smo dole živeli sedam-osam godina. Majka i otac nisu mogli dole da borave, nismo imali imanje, nismo imali ništa, bili smo u barakama i oni su odlučili da se vrate ponovo ovde na naše. Međutim, ostale su nam šume i livade, nismo imali obradlivu zemlju, jedino ova parcela, bila je njiva. Od 1991. godine krenuli smo da tražimo da nam se povrati ta parcela i to je trajalo sve do 1997. Tada smo dobili konačno rešenje, pravosnažno. Da bih sve to dokazao imam sve papire. Ništa nije skriveno. I dan-danas se dole sve vodi na mog oca, mada je on preminuo prošle godine. Ja sam preveo ove druge parcele na sebe, ali sad kad je trebalo ovu da prevedem, ja uopšte nisam znao šta je rađeno sa ovom parcelom od strane preduzeća Ibar-Lepenac - objašnjava Đukić.
Broj parcele označen crvenom bojom
Tek nakon očeve smrti, prošle godine, pokušavajući da prenese svu imovinu na svoje ime, suočio se sa novim problemom. U kosovskom katastru primetio je da je broj parcele na kojoj se nalazi kuća označen crvenom bojom, uz obrazloženje da se vodi spor.
- Pitam od kada, kažu - 2018. su oni podvukli ispod te parcele nekim crvenim flomasterom. Raspitivao sam se. Nosio sam ovo pravosnažno rešenje kod notara, on kaže da to bez advokata ne može da mi reguliše. I onda dolazi dan kad mi uručuju iz preduzeća Ibar-Lepenac rešenje za rušenje. Za 15 dana da će kuća da se ruši. Ili sam da srušim ili će oni. Međutim, ovde piše u napomeni da će i to da naplate ako ne budem doveo u prvobitni položaj. S tim da ja posedujem sve papire, jedan kroz jedan, postalo mi je uopšte nemoguće i neobjašnjivo. Nemamo kome da se požalimo - kaže Đukić.
Nakon što je od kompanije Ibar-Lepenac primio zahtev za uklanjanje kuće, pomoć je potražio u Opštini Zubin Potok. Obratio se predsedniku opštine Milošu Peroviću, koji mu je, kako kaže, obećao pravnu pomoć u sudskom postupku protiv kompanije.
- Bio sam juče kod predsednika opštine, on me je saslušao. Kaže da tužimo, pa da vidimo. Da li će to nešto da uspe za ovih 15 dana, da mi je ne sruše, ne znam - zabrinut je Đukić.
I dok vreme neumitno prolazi, najveću nadu polaže u fasciklu sa dokumentima koju gotovo ne ispušta iz ruku. Veruje da će upravo dokumenti, koje čuva decenijama, potvrditi ono što, kako kaže, zna ceo njegov kraj - da je kuća podignuta na zemlji koja pripada njegovoj porodici.
- Evo rešenje iz 1997, konačno, to je pravosnažno rešenje. Imam rešenje isto koje sam dobio kad je upisano u katastar, imam spisak iz katastra kad je sve ubačeno, overeno. Uopšte mi nije jasno više šta ja sa dokumentacijom treba da priložim i kome - pita se.
"Kuća nije nastala preko noći"
Kuća, dodaje, nije nastala preko noći. Građena je godinama, onako kako se nekada gradilo - polako, od onoga što se zaradi i sačuva. Đukići su verovali da će ostati njihovim potomcima, a ne da će, po drugi put u životu, morati da napuste svoj dom.
- Ovde su mi živeli majka i otac. Prvo smo napravili 1988. godine štalu, pod pločom je bila deset godina, pa smo posle, kad su se oni vratili, malo po malo. Tada se nisu pravile kuće kao ovo sada, za godinu dana, za mesec, nego spremiš drva, prodaš stoku i tako gradiš koliko imaš - priča.
U međuvremenu je notar u kosovskom sistemu na njegovo ime preveo svu imovinu, osim parcele uz jezero na kojoj se nalazi kuća. Upravo za tu parcelu kompanija Ibar-Lepenac tvrdi da je u njenom vlasništvu.
- Rešenje su nam lično, prekjuče, uručili njihovi radnici. Bilo je njih petoro, jedan je znao srpski. Kaže: 'Na nama je samo da vam dostavimo ili da zalepimo na vrata'. Nemam šta da kažem, da vidimo, ako ima pravde, ne bi trebalo da se ruši. A ako budu srušili, šta da radimo, da smo živi i zdravi, da je familija dobro... - navodi Đukić.
U sudski postupak pred kosovskim sudovima ne polaže previše nade. Kaže da su i njegove komšije pokušale da se na isti način zaštite, ali bez uspeha. Kao primer navodi motel „Jezero“, koji je, uprkos pokrenutoj tužbi, srušen.
- Ove papire mali broj njih ovde ima, na ovom terenu oko jezera. Da ima još neko u katastru Gornji Jasenovik, gde se mi vodimo, to bi ovde pisalo. Imaju neki iznad, gore, što su prevodili, komšija komšiji, sve to imam, punu dokumentaciju. To je isto kao nekome da daš ličnu kartu. Sve je to kompletno - navodi Đukić.
"Ovo je drugi put za mog života kako se iseljavamo"
Dok razgovaramo sa Draganom, oko nas trče njegovi unuci Stefan, Lola, Nina i Darija. Letnji raspust provode kod babe i dede, ne sluteći zbog čega odrasli ovih dana ne skidaju pogled sa papira. Oko nogu nam se vrti šarplaninac Medo, koji od rođenja čuva ovo dvorište i za koga je kuća na obali jezera jedini dom koji poznaje.
- Ovo je drugi put za mog života kako se iseljavamo, 1978. godine, pa sad. Vraćaj se, pravi, idi tamo, idi ovamo... Zemlju da uzmu ne mogu sigurno, a da sruše mogu. Kad-tad zemlja, na osnovu ovih papira, moraće da bude moja. Ovo sad je malo politika, nismo bili problem ni prethodnoj vlasti u Prištini, sve dok nije sada Kurti to zauzeo. Ništa ne priznaju naše papire, kao da oni nisu živeli pre toga, i oni su imali papire pre 1999, koje nama ne priznaju - dodaje.
Kurtija, koji je juče obišao Zubin Potok predstavljajući infrastrukturne projekte kompanije Ibar-Lepenac uz poruku da se sve radi u korist građana, Đukić bi, kaže, pitao samo jedno - zašto ruši.
- Pitao bih ga da li on veruje i da li on ima, pošto računam da je školovan čovek, za ove papire, da ih pogleda i da sam od sebe krene, da li je u pravu što ovo radi ili nije. A mi, pojedinci ne možemo da ispravimo politiku ni na Kosovu, ni nigde - kaže Đukić.
Na odlasku, poziva nas da u subotu dođemo na slavu. Dok govori o gostoprimstvu i običajima koje njegova porodica decenijama čuva, u rukama i dalje steže fasciklu sa dokumentima.
Na vrhu je papir koji počinje rečima: „S poštovanjem vas obaveštavamo...“, ali završava se rečenicom: „...ako je sami ne srušite, srušićemo mi“.
