Srbi u državama regiona često su suočeni sa obespravljivanjem, pritiscima i nedostatkom institucionalne zaštite, dok popisi stanovništva često nisu pouzdani.
Zvanična politika Srbije prema dijaspori nije uvek jasna i transparentna, a nacionalni i regionalni sukobi, kao i kampanje medija i političara, dodatno pogoršavaju položaj Srba u regionu.
Davne 2009. Napredni klub, udruženje građana osnovano u Beogradu dve godine ranije, počeo je sa izradom godišnjeg Izveštaja o pravima srpskog naroda u regionu. Reč je o osam država i jednoj teritoriji pod zaštitom OUN, u kojima živi oko 1,570,000 Srba. Reč je o oko 18% (blizu petine) svih Srba. Oko 2,6 miliona Srba živelo je u regionu 1991. godine. Godine 2009. bilo ih je 2,1 milion. Prema aktuelnim popisima (2021.-2023.) Srba na ovim prostorima ima nešto manje od 1,6 miliona.
Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs
Nije za utehu da su popisi nesporni samo u dva od pobrojanih devet slučajeva, te da su ih u bar tri države odlagali upravo zbog Srba. Tokom prethodne godine međunarodne okolnosti, naročito napad SAD i Izraela na Iran i rat u Ukrajini, doveli su do novih, neprikrivenih pritisaka i nastojanja da srpski narod koji živi izvan granica Republike Srbije, u devet susednih i obližnjih država i teritorija, bude dodatno obespravljen.
U Bosni i Hercegovini situacija je tokom 2025. i 2026. nešto bolja zahvaljujući odluci SAD i dela saveznika da ukinu sankcije vođstvu Republike Srpske i zamene nelegalnog visokog predstavnika Kristijana Šmita. SAD su izjavile da ne žele više da stvaraju nacije i države. Ipak, SR Nemačka i Britanija i dalje žele stvaranje sekularne „bosanske nacije“. Uverene su da treba da suzbiju Srbiju polazeći od toga da tako ratuju sa Ruskom Federacijom, ali iz straha od muslimana i stvaranja bošnjačke nezavisne države. Nastavljeno je otimanje ustavnih nadležnosti i vlasništva samo Republici Srpskoj. Od posebne važnosti je nastojanje Ustavnog suda BiH da izmeni Ustav ove države, kršenjem procedura i na osnovu nelegalne većine. U vreme Svetskog prvenstva u fudbalu povećan je broj etnički motivisanih incidenata koje su skrivili Bošnjaci. Obespravljivanje Srba sprovode i mnogobrojnim nezakonitim pritiscima u vezi zločina počinjenog u Srebrenici, koja predstavlja krunu političke i rasističke zloupotrebe stradanja naroda.
U Republici Hrvatskoj je nastavljena politika asimilacije i obespravljivanja Srba. SDSS je već duže vremena isključen iz izvršne vlasti. Iako formalno imaju široka prava Srbi su predmet sistematskog obespravljivanja, kampanji mržnje, a i dalje su žrtve svakodnevnih incidenata na nacionalnoj osnovi. Nisu ispunjene odredbe Erdutskog sporazuma. Ćirilica je uprkos zakonu i dalje potisnuta. Identitetske frustracije hrvatskog nacionalnog pokreta trajno su vezane za srpstvo i Srbiju. Ovo dokazuju, kako nedavni pozivi bivšeg ministra i predsedničkog kandidata Andrije Drugog Hebranga da Srbija bude teritorijalno umanjena, preko učešća hrvatske države u političkim sukobima u Srbiji i Crnoj Gori, do činjenice da su zanimanje hrvatske javnosti i prisustvo komentatora Hrvata na srpskim medijima od pet do sedam puta veći od zanimanja i prisustva srpske strane.
U Crnoj Gori Srbi imaju nešto veća prava i manje su neravnopravni nego pre 2024. godine. Predsednik Nove srpske demokratije, najveće srpske stranke u državi, već je dve godine predsednik Skupštine Crne Gore. Srpski političari čine oko petine ministara u vladi, mada drže samo u resore koji nisu vezani za vojsku, diplomatiju ili policiju. Budući da su SPC i Srpski jezik očigledno prihvaćeni od apsolutne većine građana, dok je broj Srba približan broju nacionalnih Crnogoraca, neobično je oštro protivljenje velike većine političkih aktera da Srbi dobiju ravnopravnost tako što bi jezik i znamenja postali službeni. Iako nisu ostvarena sva njihova ustavna prava, nešto više Srba zaposleno je u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi nego što je to bio slučaj ranije. Srpski jezik, pismo, kultura i istorija i dalje su meta kampanji mržnje, državne asimilacije, a stranke dvoidentitetaša nastoje da srpske stranke označe kao lažne, agenturne i ekstremističke. Pored njih i iz Srbije je izvršen pritisak da se srpske stranke sukobe sa većinom – što bi značilo njihov izlazak iz vlade. Tako je organizovano medijski demonizovan Andrija Mandić, dok je Milan Knežević, predsednik Demokratske narodne strane, pak hvaljen. Duboka država iz Srbije – počev od pojedinih ministarstava i ustanova (kakva je SANU), do savetnika bivšeg predsednika Srbije i nekoliko novina - otvoreno rade na afirmaciji crnogorskih nacionalnih i proevropskih stranaka kao legitimnih predstavnika srpskog naroda u Crnoj Gori. U Crnoj Gori su u toku prave kampanje protiv Srba i Srbije.
Na teritoriji Kosovo-UNMIK Srbi su obespravljeni. Meta su policijskog ali i etničkog progona. SPC je i dalje predmet napada i pitanje svojine manastira Dečani dovelo je do presude Ustavnog suda Kosova-UNMIK koju albanske vlasti ne poštuju. Protivno sporazumima i uz formalnu kritiku SAD i EU ugašeno je 59 ustanova srpskog naroda na Severu Kosova, napadi na Srbe su svakodnevni, a pedesetoro Srba leže u kosovskim zatvorima pod optužbama koje su političke ili ispolitizovane. Nastavljen je napad na pošte, zdravstveni i obrazovni sistem, a albanske ustanove Kosova-Unmik počele su albansku kolonizaciju srpskih opština o trošku svih građana. Srbi su obespravljeni i segregirani. Reakcije SAD i EU su blage i ostale su ograničene na saopštenja.
U Republici Severnoj Makedoniji srpski narod je i dalje obespravljen. On nema ista prava kao nacionalne manjine u drugim bivšim jugoslovenskim republikama. Istovremeno Makedonci u Srbiji uživaju puna prava nacionalne manjine u skladu sa najvišim evropskim standardima. SPC je pre tri godine dala autokefalnost MPC. Posle velike pobede opozicije na vlast je došla i Demokratska partija Srba u Makedoniji, a njen predsednik Ivan Stoilković postao je potpredsednik vlade RSM. Došlo je do ekonomskog napretka srpskih sredina, a srpski jezik je u nekim opštinama i gradovima dobio službeni status.
U Republici Sloveniji Srbi i dalje ne uživaju status nacionalne manjine, za razliku od nekih drugih, malobrojnijih, naroda. Netačno im je osporeno istorijsko prisustvo na prostoru Slovenije, a zvanična Ljubljana do danas nije prihvatila egzaktne istorijske podatke i dokumente. Nisu rehabilitovani ni obeštećeni svi stanovnici Slovenije, koji su 1991. izbrisani iz državljanstva zato što su bili poreklom iz Srbije i BiH. Reč je o značajnom delu njih čak 25,000. Istina, u Sloveniji su ovim ljudima podigli spomenik, sa latiničnim natpisom i simbolikom. Slovenci u Srbiji nasuprot tome uživaju puna nacionalna prava. U Albaniji srpski narod ne uživa prava nacionalne manjine, za razliku od Albanaca na Jugu Srbije čija su prava ostvarena u skladu sa najvišim evropskim zakonskim standardima. U Rumuniji i Mađarskoj stanje prava je tokom protekle godine bilo zadovoljavajuće.
Srpski narod nema imperijalnih ciljeva. I ranije je bilo tako. U prilog svedoči bogata istorija ponuda autonomija Albancima i sporazuma Hrvatima. Srpska je država tražila slobodu za svoj narod i pružala je drugima. Sa druge strane, Srbi su u svim vremenima – Pašićevim, Stojadinovićevim, Nedićevim, Rankovićevim, Nikezićevim, Miloševićevim, Koštuničinim, Tadićevim i Vučićevim – uvek bili viđeni kao remetiački faktor i univerzalni zlikovci. Rat većine ovih država, a na čelu im je nemački šovinizam i imperijalizam, predstavlja samo modernizaciju renesansnih verskih mržnji, novovekovnih nacionalnih netrpeljivosti i genocidnih nakana iz 20. veka u kombinaciji sa savremenom vouk kulturom. Ratujući vekovima sa srpskim pismom, jezikom i verom, protagonisti ovih nacionalizama često su svoje istorijske uspomene, težnje i grehove prosto upisivali srpskom narodu.
Zvanična Srbija se u većoj meri nego ranije posvetila pitanjima vezanim za srpski narod u BiH, ali je relativno zanemarila Srbe na Kosovu i Metohiji. Primetno je podsticanje podela među srpskim strankama u Crnoj Gori. Postoji i izvestan izostanak institucionalnog i transparentnog rada, što je moguće pravdati stranim pritiscima. Prisutna je težnja ka partijskim, autokratskim i ustanovama nepoznatim rešenjima. Kampanje preko režimskih tabloida dugoročno samo štete srpskom narodu.
Nesrećna je okolnost veliki sukob na političkoj sceni Srbije, koji je do krajnosti došao u jednom spolja dizajniranom klasnom raskolu. Kultura autošovinizma postala je dominantna u jednom raznorodnom, većinski formalno patriotskom opozicionom pokretu. Desetine hiljada tekstova objavljenih od strane istih timova u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i Prištini, više su bili usmereni protiv srpske nacije, nego protiv vlasti Srbije. Ostaje činjenica da o prošlosti u 70% slučajeva govore i na njoj zasnivaju politiku upravo Srbima susedni nacionalizmi. Istina je i da srazmerne ratne žrtve, posle više od tri decenije, nisu dobile sudski epilog samo u srpskom slučaju. Broj etnički motivisanih napada i incidenata gde su žrtve Srbi, u proseku je stotinak puta veći nego kad je reč o napadima u kojima su mete pripadnici drugih naroda.
Posle više od tri decenije jasno je da su Srbi sačuvali nekakva nacionalna prava samo tamo gde su se branili, za njih ratovali. Kada sam pre šest godina u jednom govoru spomenuo „srpske zemlje“ (prema njihovim ustavima to su bile i danas su Srbija i Bosna i Hercegovina, a oko polovine njenog stanovništva kao takvu vidi i Crnu Goru), glumac Branislav Trifunović je zaključio i u jednom intervjuu rekao da želim rat za oslobođenje Kosova. Tužna je činjenica da su Srbi u BiH morali u ratu da odbrane svoja prava, a bez ratovanja ne bi imali ni ovakva prava u Hrvatskoj, pa čak ni na Kosovu i Metohiji (gde albanske vlasti već više od decenije krše sporazume koje su same prihvatile). Tamo gde su mirno gledali kako ih obespravljuju, dakle u Crnoj Gori, Sloveniji, Severnoj Makedoniji i Albaniji, Srbi su ostali obespravljeni. Penzionisani oficir i aforističar Ljubodrag Stojadinović nije pročitao tekst o tome objavljen u jednim novinama, već samo naslov, pa me je u posebnom članku optužio da želim rat i napunio nečija „usta ilovačom“.
Klevete ipak nikoga ne mogu da zastraše u meri u kojoj istine uznemire klevetnike.
