Ima li danas ikog tako neravnopravnog kao što je putnik autobusa? Majstor radi naše safety puši, a mi ne smemo, pravi pauzu gde god je dobar sa gostioničarem, uzgred obavlja posao kurira, po njemu se šalju lekovi, dokumenta, provijant, pokloni...
Ima li danas ikog tako neravnopravnog kao što je putnik autobusa?
Majstor radi naše safety puši, a mi ne smemo, pravi pauzu gde god je dobar sa gostioničarem, uzgred obavlja posao kurira, po njemu se šalju lekovi, dokumenta, provijant, pokloni...
Pljuje on na podozrivost kojom smo zadojeni u JNA: ne prihvataj kad putuješ na odsustvo piletinu ni unuče od nepoznatog civila, jako lepo penkalo, tobože izgubljeno u parku, ne uzimaj u ruke jer je baš za nekog tako lakomog kao ti što si neprijatelj u šupljine sipao bojni otrov ili eksploziv... Znači, u autobusu si sa bagažom čijeg vlasnika nema, pa ako je već dotle došlo eksplodira i on, a ne samo mi i lakoverni maestro!
Ja da sam PTT ne bi mi baš bilo pravo što stanovništvo više veruje nepoznatom vozaču nego državnoj ustanovi staroj ne znam koliko stoleća, ali tako je kako je, vozači autobusa preteče su DHL-a i UPS-a, i sam sam po njima poslao mnogi lek u Farkaždin, ergo, kurirstvo je šoferska bright side...
Košmar je muzika koju vozač bira i koliko mu drago pojačava, vodeći pomno računa da mu nijedan minut ne propadne; sa video-rikorderom ili DVD-jem isto: o tome šta će se, kada i koliko puta gledati odlučuju kondukter ili drugi vozač... Ovo zvuči kao paragraf iz Zakona o međugradskom saobraćaju, dotle smo u pokornosti prema vozaštvu dogurali... Da li je ikad neki putnik skupio hrabrost i pitao: „Majstore, povraća mi se od ’Žikine dinastije’, možemo malo da gledamo naše snimke iz Grčke?“.
Ili. Sijalica iznad vašeg sedišta ne radi, čitali biste, ali je majstor bez najave ugasio svetlo! Kad god se to desi, ja pomislim da se njemu prispavalo i načisto se rasanim i takoreći uznemirim, ali vratimo se muzici: zašto ne bi žrebom bio izabran putnik da anketira ostale, ko je za muziku, a ko za živu reč sa saputnikom ili za meditaciju dok telegrafski stubovi promiču kao u pesmi „Smolenskaia doroga“. Ako većina hoće muziku, koja je to muzika? Kompanija mora imati snimke za svačiji ukus, makar putnici udarili po Beli Bartoku; manjini koja ne ljubi neprekidnu glazbu da se razdele najbolji norveški čepići za uši, neka ih namćori zadrže radi samoodbrane na drugim mestima (koja su ista kao i autobus), s druge strane, kud bi nas to odvelo!
Ispalo bi da više ljudi traži čepiće za nos nego za uši: jedan se putnik nije kupao, drugi nosi arpadžik u onoj šahovničkoj torbi od lažne like, trećem se kroz iskrzani čep od site prosipa rakija, a pruće kojim je opleten balon pije tu tekućinu htelo ne htelo.
