Marina je doživela prerani porođaj blizanaca čak 12 nedelja pre termina, u dramatičnim okolnostima na putu do bolnice.
Uprkos teškim prognozama, Viktor je zahvaljujući terapijama i specijalnim ortozama napravio ogroman napredak i prohodao zajedno sa bratom.
Neviđena drama, trka sa vremenom, suze, agonija i jedna nepokolebljiva majčinska ljubav – tako bi se u najkraćem mogla opisati filmska priča majke Marine, koja je na svet donela blizance čitavih dvanaest nedelja pre termina. Njena herojska borba za živote malenog Viktora i Vasilija predstavlja istinsko svedočanstvo o tome da čuda postoje i da majčinsko srce nikada ne odustaje, čak ni kada lekari izgovore najteže i najsurovije dijagnoze.
Sve je počelo usred noći, 3. decembra 2023. godine, kada je Marina, iako svesna da ima još mnogo vremena do termina, osetila porođajne bolove.
- Dobila sam bolove i odmah sam znala da su to bolovi za porođaj, ali sam nekako potajno mislila da će doktori možda pokušati da spreče pošto sam znala da imamo još vremena, da je rano - priseća se Marina najdramatičnije noći u svom životu.
"Gotovo je, porađam se!"
Blizanci su odlučili da na svet dođu 12 nedelja ranije, a ono što je usledilo ličilo je na scenario najnapetije drame. Marinu i njenu majku je usred noći povezao komšija taksista, ali bebe nisu mogle da čekaju.
- Mi smo krenuli 25 minuta do dva, čini mi se, a već negde oko dva sata sam ja rekla njima: "Gotovo je, porađam se!" - prepričava Marina trenutke čiste panike.
Viktor se rodio na samom putu do novosadske Betanije, negde između Petrovca i Rumenke. U neverovatnom haosu, niko nije mogao da se seti broja bolnice, pa je taksista zvao policiju kako bi ih patrola sačekala.
- To je bila frka, trka, mama me pita za mobilni, ja nemam telefon pošto sam legla na jaknu da ne bih slučajno isprljala sedište, eto o čemu sam ja razmišljala... Bilo je onako filmski, svi smo bili pogubljeni - svedoči ova hrabra žena.
Odmah po dolasku u bolnicu, Vasilije je rođen hitnim carskim rezom, a Marina se probudila tek 12 sati kasnije, preplavljena strahom. Njene prve reči bile su pitanje od kojeg se ledi krv u žilama: "Da li su uopšte živi?".
Bili su veličine dva dlana
Agonija se nastavila kada su, samo 24 sata kasnije, majušni blizanci hitno prebačeni u Dečiju bolnicu, dok je Marina morala da ostane u Betaniji. Odlazak kući bez dece bio joj je, kako kaže, pretežak. Sa sobom je ponela samo pletene hobotnice i narukvice, predmete koji se stavljaju u inkubator kod prevremeno rođenih beba. Zbog ogromnog šoka, Marina je izgubila mleko, a svoju decu je prvi put videla tek nakon nekoliko dana.
- Ušla sam na intenzivnu i kad sam ih videla, bila sam u šoku. Oni su bili toliki da stanu na moja dva dlana, bilo je baš potresno videti ih takve - kroz suze se priseća majka.
Usledila je lavovska borba duga 70 dana, koliko su dečaci proveli na intenzivnoj nezi novosadske Dečije bolnice. Vasilije je imao teške probleme sa kiseonikom i prekidima disanja, dok je Viktor imao proširene komore u mozgu i ozbiljan refluks.
Marina je živela na telefonu, svakodnevno zovući bolnicu, strepeći od svake reči lekara. Prvi put je mogla da ih uzme u naručje tek nakon mesec i po dana, kada su dostigli težinu od kilogram i po, tokom takozvanog kontakta "koža na kožu".
Kada su konačno stigli u svoj dom, usledili su novi izazovi i prilagođavanje.
- Vasilije je bočicu pio skoro sat vremena. Zamislite vi sebe tako kad se probudite u jedan, dva noću, spava vam se, ali morate da gledate u dete da li počinje da menja boju, da li sivi. Ako sivi, odmah vadite bočicu napolje - opisuje Marina teške noći koje su ostale iza nje.
"Najgora stvar koja može da bude..."
Dok se činilo da Vasilije, uprkos svemu, napreduje i razvija se kao zdrava beba, Marina je počela da primećuje da sa Viktorom nešto nije u redu. Delovao je "mlitavo", nije imao balans, nije mogao da drži glavu, a ubrzo je za bratom kasnio čitava četiri meseca. Dok je Vasilije sa devet meseci već uveliko sedeo i spremao se da puzi, Viktor nije mogao ništa od toga.
Zahvaljujući posvećenosti doktorke Vesne Pavlović, koja je Marinu saslušala i odmah shvatila ozbiljnost situacije, Viktor je poslat na magnetnu rezonancu.
Pre toga, doktorka joj je saopštila surovu sumnju: "Marina, najgora stvar koja može da bude je cerebralna paraliza". Snimak glave pre prvog rođendana potvrdio je oštećenje mozga i dijagnozu koje se svaka majka najviše plaši.
- Preplakala sam jedan ceo dan i onda sam rekla: Nema više plakanja! Sada traži, gledaj klinike ovde, privatno, negde dalje, bilo šta gledaj da pokušaš dete da spasiš - odlučno je tada presekla Marina, koja kao samohrana majka i podstanar brine o još dvoje starije dece.
Uz pomoć prijatelja, fondacije "Budi human", dobrih ljudi širom zemlje, firme u kojoj radi i opštine, Marina je neverovatnom brzinom sakupila novac za lečenje u Turskoj. Tamo je potvrđena obostrana cerebralna paraliza i oštećenja na mozgu sa jako puno mrtvih ćelija.
Ipak, za Marinu je odustajanje bilo zabranjena reč.
Viktor je opravdao svoje ime
U Turskoj se dogodilo pravo čudo. Dobivši specijalne cipele sa ortozama, Viktor je pokazao neverovatan kapacitet. Od sekunde ili dve stajanja, brzo je napredovao na deset sekundi. Po povratku kući, nakon mukotrpnih svakodnevnih vežbi, dečak je već posle dan-dva uspeo samostalno da stoji ceo minut. A onda je usledila kruna ove nadljudske borbe.
- Vasilije je prohodao u junu mesecu, a Viktor, kako mu samo ime kaže, prohodao je u istom mesecu kao Vasilije! Baš nam je onako bila turbo godina, ali je bila prelepa. To je bila pobeda! - sa ponosom ističe ova majka heroj.
Danas, lekari u Dečijoj bolnici Viktora posmatraju kao pravo medicinsko čudo.
Iako se bori sa senzornim problemima, zbog kojih odbija određenu hranu, on danas hoda, priča čak i više od svog brata blizanca, i neverovatno brzo slaže slagalice. Marina sa osmehom i neverovatnim optimizmom prihvata sve što joj život servira.
Veliku podršku u svemu pruža joj najstarija, petnaestogodišnja ćerka Maša, maturantkinja koja bezrezervno čuva braću, dok Marina ponekad oseća žal što je njen četvorogodišnji sin Aleksa u najtežim trenucima morao da bude malo po strani, jer nije mogla "da se podeli na tri dela".
- Nekad mi je Alekse bilo jako žao jer samim tim što stalno mora da se ide po bolnicama, on je ostajao bez mame, ali moj fokus je bio samo da blizanci budu živi i dobro. Sad je sve mnogo lakše, oni su veći, provode vreme zajedno - dodaje Marina.
Zanimljivo je da je Viktor rođen sa hemangiomom u obliku srca, što je Marina od samog početka shvatila kao božiji znak da njeno dete ima posebnog anđela čuvara.
Na kraju svoje ispovesti, Marina naglašava da za roditelja predaja nije opcija jer su oni jedini oslonac svojoj deci u najtežim trenucima.
- Koliko god da deluje crno, nije crno! Nema predaje, nema plakanja. Samo verujte u Boga i verujte u vaše dete. Čist primer toga je moj Viktor, dete za koje su rekli da ne znaju kako će da završi, a to je dete koje sada hoda i priča. Sav vaš fokus treba da bude na detetu. Govorite sebi: Ja to mogu, ja to moram! Ako padnete vi, gotovo je. Predaje nema, samo napred!
