Marina Mićanović (44) je krenula iz Beograda u Njujork sa željom da proba nešto novo, bez garancija i bez sigurnosti, noseći sa sobom samo dva kofera, 700 dolara, ideje i volju da se izbori. Grad koji mnogi zamišljaju kao obećanu zemlju za nju je bio test izdržljivosti i vere u sebe, mesto gde ništa ne dolazi lako i gde je svaki korak vodio u nepoznato i nije joj ostavljao puno izbora - pogotovu ne izbora da se vrati.
Danas je modna dizajnerka, koja ima svoj brend i proizvodnju neobičnih kožnih torbi. Ona je i američka državljanka, ali put do uspeha u svetu i karijere trajao je osam godina, punih izazova, pokušaja i prepreka.
Rođena Zemunka je prve profesionalne korake napravila u potpuno drugačijem svetu od onog u kom je danas. Po završetku škole, ispunjavajući roditeljska očekivanja, radila je u porodičnom biznisu, u oblasti trgovine i menadžmenta, gde je vodila prodavnicu i učila osnove odgovornosti, rada sa ljudima i organizacije posla. Iako danas kaže da joj je to iskustvo dalo čvrste temelje, tada joj je taj život delovao kao zatvor.
- Tad u tom trenutku mi se činilo da ću umreti. Umreću radeći za kasom, radeći u radnji, radeći u nekoj kancelariji. To nije bila naravno opcija i zapravo mislim da me taj instinkt za opstankom, da izađem iz toga što nisam volela, poguralo u totalno drugu krajnost - priča Marina za “Blic”.
Iako u to vreme nije znala ni kako da nacrta ljudsku figuru, dok joj je to danas svakodnevica, Marina je na akademiji za šminkanje pronašla deo sebe koji je čeznuo za kreativnim izrazom. Rad sa ženama, igra sa bojama i oblicima, pažnja na detalje - sve to je počelo da je privlači, polako i gotovo neprimetno. U tim prvim iskustvima otkrila je potencijal koji je želela da istraži i kroz koji je mogla da izrazi sopstvenu kreativnost.
- Išla sam na Serbia Fashion Week… Ali to nije bila Srbija. To više nije mogla da bude Srbija. Ne bez sponzora, nekog investitora, o čemu smo mi kao nepoznati mladi dizajneri mogli samo da maštamo. I moja kreativnost je bila mnogo izraženija - išla sam i na par razgovora i pričala sa nekim, ali - bila sam im previše.
700 dolara u džepu i selidba
Prvi put u Njujork, Marina je stigla praktično slučajno, zahvaljujući jednom mejlu koji je poslala organizatorima New York Fashion Week-a. Nije znala šta da očekuje, nije planirala ništa posebno, jednostavno je želela da vidi šta će se desiti, ali ono što je za nju bilo najvažnije bio je osećaj koji je tada doživela - grad ju je odmah osvojio svojom energijom, ludilom i intenzitetom. Dok je hodala ulicama, imala je osećaj da je tu već nekako kod kuće.
Taj prvi susret probudio je u njoj ideju da se jednog dana vrati i živi tu, da Njujork postane njen svet. Više nije postojalo "ako budem", već "kad budem" - i ta misao je počela da je gura ka sledećim koracima. Nakon povratka u Beograd, pratila je prilike, razvijala ideje i polako gradila plan kako da se vrati.
Desio se i drugi odlazak i to na samostalnu reviju, a zatim i treći, no, to još uvek nije bio konačno preseljenje. Tokom 2017. Marina je ponovo otišla povodom humanitarnog modnog događaja organizovanog radi prikupljanja sredstava za obnovu crkve Svetog Save, koja je izgorela godinu dana ranije. Organizaciju je vodila naša dizajnerka iz Njujorka, sa kojom se Marina upoznala tokom ranijih boravaka, a u celu priču bio je uključen i konzulat, koji je često pružao podršku umetnicima i kreativcima iz Srbije. Krajem iste godine donela je odluku i kupila kartu u jednom pravcu. Preseljenje u Njujork značilo je i kraj turističkog pogleda na grad. Umesto šetnji i uzbuđenja, počela je svakodnevica - potraga za smeštajem, snalaženje bez velike finansijske sigurnosti, tačnije sa samo 700 dolara u džepu, i suočavanje sa sistemom u kojem je bez posla, papira i kreditne istorije gotovo nemoguće brzo se stabilizovati.
Čim je došla u Njujork, bila je izbačena iz stana
- Ja sam otišla kod nekog dečka iz Crne Gore i bilo je vrlo kritično - na neki način me i isterao. Ja sam već morala da izađem posle par dana. U jednom koferu je bila moja kolekcija u drugom moje privatne stvari. I ja sedim u parku, razmišljam šta ću. Koga god da sam zvala, odbio me. Imala sam utisak da ako budem pozvala još nekog, ako mi još neko kaže da ne može da mi pomogne, da ne znam kako ću preživeti - priseća se Marina trenutka koji je osvestio da je nadalje, za goli opstanak u Njujorku, čeka prava borba.
Formalno, njen boravak u SAD bio je ograničen turističkom vizom, dok je ona u Njujork stigla sa jasnom odlukom da tu i ostane. Grad joj nije ostavljao prostor za privremena rešenja, a kako se od privremenih poslova umorila i kako je već bilo vreme da načini ozbiljne korake ka onome čime je i htela da se bavi - vrlo brzo je postalo jasno da mora da menja status i pronađe put koji će joj omogućiti da zaista započne život koji je zamislila.
- Ja godinu i po nisam bila kući. Da sam izašla, ne bih mogla da se vratim. Zvali su me advokati i rekli mi: "Slušaj, samo da znaš, ako izađeš postoji rizik da se ne vratiš". Mislim da je stvarno mnogo bolje što sam ostala tamo. S jedne strane. Posle se svašta izdešavalo - imala sam ja ozbiljan gubitak - govori Marina, koja otvara i najsetniji deo ove priče - period kada joj se tata razboleo od korone, a ona nije ponovo nije mogla da napusti SAD, ovoga puta zbog procesa dobijanja zelene karte, i da dođe da ga vidi,nažalost, poslednji put.
- Malo je falilo da sednem na avion i da dođem. A advokati su mi rekli, pošto sam se konsultovala sa njima: "Ako izađeš iz zemlje, onda nećeš moći da se vratiš" - ponavlja nam Marina reči koje su joj bile tako olako predočene, u trenutku kada je trebalo odlučiti o sudbini.
"Svako veče sam ga sanjala"
Mesecima kasnije poželela je da dođe i bude uz majku i sestru, ali to je i dalje bilo neizvodljivo.
- On (advokat) je rekao da to nije dovoljno razlog da odem i samo mi je vratio papire, nije mi dao dozvolu. I onda je za mene krenuo možda najizazovniji period. Narednih sedam-osam meseci dok ja nisam dobila tu zelenu kartu. Svako veče sam ga sanjala... Šta da sam bila ovde, pitala sam se. Imala sam osećaj krivice i da me je cela porodica odbacila, što ja sad nisam bila s vama.
U tom trenutku imala je osećaj da bira između svog života i povratka nekoliko koraka unazad. Znala je da povratak u Srbiju ništa ne bi promenio - ne bi mogla da pomogne, ne bi mogla da zagrli, ne bi mogla da popravi ono što je već bilo izgubljeno. To su joj i drugi govorili - nemaš šta da tražiš tamo ako ne možeš ništa da promeniš.
Majčina rečenica bila je presudna. Rekla joj je da se ne vraća, da zna kroz šta je prošla i da mora da ostane gde jeste. Taj glas podrške joj je, kako kaže, bukvalno spasao ostanak. Posle toga je radila mnogo - i da preživi i da pobegne od tišine. Jer tamo, u tom periodu, skoro da nije bilo prijatelja, nije bilo "njenih", samo Marina, sama sa sobom i sa svim onim što je nosila u sebi.
Taj gubitak bio je najteži izazov koji je prošla. I baš zato je posle njega sve ostalo postalo lakše za puštanje. Naučila je da prihvati da će neki stvari biti ili ih neće biti i da je i to u redu. I iako je bila ljuta, na život, na Boga, na pitanje zašto je moralo baš tako, danas veruje da je možda tim putem od nečega i sačuvana. Ne zato što je bilo lakše, nego zato što je iz toga izašla jača i svoja.
Celu njenu ispovest pogledajte u videu u tekstu.
