Njegov podvig i briga o baki privukli su pažnju medija, što mu je donelo priliku da dobije pasoš sa vizama za ceo svet i putuje sa decom iz Evrope.
Na kraju radnog veka, radio je u Crvenom krstu brinući o korisnicima Narodne kuhinje.
Odrastao je brinući o nepokretnoj baki u vrletima Zapadne Srbije. Bez oca i majke, sa kozama i ovcama. Ni u školu nije mogao da ide kao sva druga deca, jer je morao da radi na selu. A onda je u 7. razredu dobio vize za sve zemlje sveta. Ovo je neverovatna priča Rajka Krejovića (70).
Rajko je rođen 1956. godine u okolini Čajetine. Odvajaju ga od majke obolele od tuberkuloze, koja umire posle dve godine. Četiri godine nakon toga ostaje i bez oca. Sestre koje su bile dosta starije odlaze svojim putevima, pa Rajko odlazi u okolinu Arilja da brine o bolesnoj baki. I celom imanju.
U školu išao tek kad padne sneg
- U školu sam polazio tek kada padne sneg. Kada se pripremimo za zimu. Kada se sakupe seno i šljive, pripreme drva. Imao sam prosečno po 200 izostanaka. Ali, opravdavali su mi jer sam bio socijalni slučaj - priča Krejović.
Seća se Rajko kako su u nekim godinama i gladovali. Jer, vremenske nepogode su ih ostavljale bez namirnica. Mleko i proja su bili jedino što su imali.
- Pazite šta vam je sudbina. Penziju sam dočekao radeći u narodnoj kuhinji. A nekada sam i ja gladovao – priseća se.
Podvig dečaka sa Rzava bio među najplemenitijima
A onda te davne 1968. godine pročuje se o tome kako jedan dečak brine o imanju i bolesnoj babi. I Užičke vesti objave članak o Rajku Krejoviću koji je „jedini hranitelj nepokretne bake“. Kao što se i svaka dobra vest brzo proširi, tako se i ovaj poduhvat „dečaka sa Rzava“ našao među najplemenitijim na svetu. I naš junak zajedno sa još nekoliko dece iz drugih država Evrope kreće na put oko sveta.
- Dobio sam pasoš Jugoslavije u kojem su bile vize za sve zemlje sveta – započinje svoju neverovatnu priču.
Dečak koji se do tada tek dva puta vozio autobusom, kreće na put vozom i avionom oko naše planete. Ali, nažalost zbog geopolitičke situacije te godine, Rajko i ostala deca su na kraju posetili samo Španiju i Italiju.
- Ne mogu da kažem da mi nije žao. Ali, za mene je i takav odlazak bio nešto neverovatno. U Španiji sam recimo bio mesec dana. Bio sam na stadionu Real Madrida koji je i bio sponzor tog putovanja. Čak sam upoznao i Franka u njegovoj rezidenciji. Kasnije u Italiji bio sam i kod pape – kaže Rajko.
“Nikad pre toga nisam ušao u restoran”
„Kada ne znaš kako da se ponašaš, gledaj kao to drugi rade“. Ovim geslom se vodio Rajko kada se našao zajedno sa ostalom decom u velikim gradovima Evrope.
- Nisam pre toga nikada ušao restoran. Ali sam znao da se ponašam. Prvi put sam ulazio u voz i avion koga sam se inače plašio. Sećam se da mi je baba pričala kada god bi iznad našeg sela proleteo neki avion, ona je govorila - Eno ga moj Rajko iznad. Išao sam na televiziju. Snimali su nas. Nije mi bilo teško. Čak sam i brzo naučio da ponešto kažem na španskom. Sa drugom decom sam se sporazumevao. Nisam bi toga ni svestan – seća se Krejović.
Boravak u gradovima Španije je ostavio poseban utisak. Ali, ispostavilo se da je i Rajko stekao simpatije kod Španaca.
- Iz FK Valensija sam dobijao sportsku opremu. Stizala je u selo. Škole sam opsluživao sa profesionalnim loptama. Oni nikada pre toga nisu videli takve fudbalske lopte. Imali su one proste i krpene. A kod mene stiže "adidas" oprema. Poštar nosi pešice 14 kilometara. Mislim da su bili ponosni na mene – priča Rajko.
Od proje i sira do žabljih bataka
Poseban utisak bila hrana. Ispred nekog ko je znao samo za sir, proju i ovčetinu, odjednom se nalaze riba, morski plodovi, rakovi, školjke. Pa i žablji bataci. Tropsko voće je za Rajka bilo nešto nestvarno.
- Sve sam jeo… Naučilo sam kako se drže viljuška i nož. Ja sam pre toga imao samo drvenu kašiku. Jednom sam tražio da pojedem isto što i snimatelj koji je bio sa mnom. Vidim on naručuje špageti i nešto što liči na piletinu. I ja pojedem porciju. On me pita da li bih pojeo još jednu. Ja uzmem. I onda me on pita da li znam šta sam pojeo, jer je shvatio da nemam pojma šta jedem. Kažem, pa valjda piletina. Ne, to su bili žablji bataci. Jaoooj… Meni se samo stvori slika u glavi onih žaba krastača iz šuma - prisetio se tog događaja iz Rima.
Penziju dočekao brinući o korisnicima narodne kuhinje
Nije puno pričao o ovome drugima. Jer, kako kaže plašio se da mu ljudi neće verovati.
- Davno kasnije čekao sam u jednoj ambasadi za vizu. I kada sam jednom čoveku pored sebe ispričao da sam 1968. godine imao vize za sve zemlje sveta, on me pogledao kao da sam neki ludak. Ali sam mu kasnije pokazao. Ostao je bez daha – objašnjava Krejović.
Ali, sudbina se poigrala. Rajko je poslednji period svog radnog staža proveo u Kraljevu, radeći u Crvenom krstu. A posao mu je bio da brine o korisnicima narodne kuhinje u ovom gradu.
- Vidite koliki se na kraju krug napravi. I nikada mi nije bilo teško da drugima pomognem. Nebitno je da li ga poznajem ili ne. Jer živeo sam u teškom siromaštvu. I meni su pomagala. I to mnogo - kaže na kraju ove svoje priče Rajko Krejović.
