Reč "posmrče" označava dete rođeno nakon smrti oca i ima duboko emotivno i istorijsko značenje u srpskoj tradiciji.
U srpskom narodu, "posmrčad" su često smatrani posebnim, čak natprirodnim bićima, sa sposobnostima vidovitosti i isceljivanja.
Srpski narod se kroz svoju burnu istoriju često suočavao sa strašnim stradanjima i pošastima, pa ne čudi što u našem jeziku postoje reči od kojih se čovek naježi. Jedna od najtužnijih i najjezivijih reči, koja danas polako nestaje, odnosi se na ono najsvetije, na dete, a u pitanju je reč "posmrče".
Ovaj duboko emotivni izraz označava dete koje je rođeno nakon smrti svog oca. Sama reč je nastala iz jednostavne, ali izuzetno snažne jezičke konstrukcije "po smrti", što kristalno jasno svedoči o teškim i tragičnim okolnostima u kojima takvo dete dolazi na ovaj svet.
U Srbiji, zemlji koja je vekovima bila razarana ratnim vihorima, sudbina ovakvih mališana, nažalost, nije bila retkost. Samo tokom Prvog svetskog rata Srbija je izgubila neverovatnih 60 odsto muške populacije, pa su mnoga deca rođana i ubrzo ostala bez oca kao potpuna siročad.
"Bog ga ostavio da kuća ne zamre"
Iza ove kratke i teške reči krije se čitav sloj dirljivih narodnih verovanja i dubokih društvenih odnosa. Valjda kako bi im makar malo olakšao tešku muku koju im je sudbina dodelila i pre nego što su udahnuli prvi put, narod je počeo da veruje da "posmrčad" poseduju natprirodne sposobnosti.
Za njih se u narodu pričalo da su imuni na zla bića i da im "nikakva ala ne može naškoditi". Naši preci su išli i korak dalje, te se smatralo da ova deca imaju dar vidovitosti, da vide ono što drugi ne mogu, da proriču budućnost, pa čak i da poseduju isceliteljske moći.
Dok su u nekim krajevima smatrali da ovakvo dete nosi breme porodične nesreće, drugi su u njemu videli slamku spasa i znak da se porodična loza ipak neće ugasiti.
Tako se u narodnim kazivanjima često moglo čuti da je "posmrče Bog ostavio da ne zamre kuća", što nosi moćnu simboliku opstanka usred tragedije.
Verovalo se da takva deca imaju neku potpuno "drugačiju sreću" i sudbinu izdvojenu od uobičajenog toka života.
Pored emotivne i folklorne, ovaj termin je nekada imao i snažnu ulogu u pravnim i imovinskim odnosima, precizno označavajući položaj deteta u porodici nakon gubitka glave kuće.
Kralj koji je vladao iz kolevke
Da ovakva sudbina nije pogađala samo običan narod u Srbiji, svedoči i svetska istorija. Najpoznatije dete sa ovom teškom sudbinom bio je austrijski vojvoda, kralj Ugarske i Češke iz čuvene dinastije Habzburga – Ladislav V Posmrče.
Njegov otac, Albert II Nemački, preminuo je dok je kraljica Elizabeta Luksemburška još uvek bila trudna. Zbog ove nesvakidašnje i tragične situacije, mali Ladislav je krunisan i postao kralj već u trećem mesecu svog života, zauvek noseći ovaj tužni nadimak.
Danas je reč "posmrče" gotovo nestala iz savremenog govora pred naletom novih, opisnih izraza i predstavlja tek tihi svedok prošlosti, zabeležen u rečnicima i starim knjigama. Ipak, njena vrednost ostaje neprocenjiva jer stoji kao snažan podsetnik na vreme kada je jezik bio ogledalo sudbine i kada je svaka, pa i najtužnija životna okolnost, imala svoje ime.
(Blic/Istorijski zabavnik)
