Iako to nije stvar kojom bi trebalo da se dičimo, Srbija već neko vreme spada u grupu zemalja sa zagađenijim vazduhom. Najveći problem za zdravlje predstavlja emitovanje suspendovanih čestica (PM10 i PM2,5). Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, za nastanak ovih čestica najpre su krive male toplane i individualna ložišta.
Međutim, opštem zagađenju značajno doprinosi i saobraćaj, a posebno vozila starije generacija. Prema nekim procenama, uprkos obaveznim filterima, štetni gasovi iz automobila, kamiona i drugih prevoznih sredstva koja su starija od 10 godina utiču na zagađenje vazduha i do 25 odsto. Naravno, svoj doprinos pojavi smoga i čađi daju i brojna industrijska postrojenja, kao i stočne farme, koje su takođe zaslužne za emisiju štetnih gasova.
No, iako se problem sa zagađenjem u značajnoj meri može popraviti potpunim usklađivanjem sa Direktivom o industrijskim emisijama, ulahanjem u gasifikaciju, modernizaciju industrije, zamenu vozila javnog prevoza, davanjem olakšica za kupovinu električnih vozila i drugim aktivnostima – problem je novac. Sve u svemu, da bi Srbija imala čistiji vazduh potrebno je uložiti nekoliko milijardi evra.
Ipak, postoje i one stvari koje svako od nas građana može pojedinačno da uradi kako bi nam vazduh bio bolji. Tim povodom smo u saradnji sa Ministarstvom zaštite životne sredine Republike Srbije sproveli anketu na temu koliko znamo o zagađenju vazduha i ugljeničnom otisku, a ovo su rezultati:
Kao što možete videti iz ankete, u kojoj su učestvovali čitaoci sajta blic.rs, mnogi ljudi ne znaju dovoljno o tome šta je to ugljenični, odnosno karbonski otisak. U pitanju je ukupna količina emitovanih gasova staklene bašte proizvedenih direktno ili indirektno od strane pojedinca, organizacije, događaja ili proizvoda i predstavlja jedan od najznačajnijih indikatora zagađenja životne sredine.
Glavni emiteri štetnih gasova su industrija, saobraćaj, gradovi i poljoprivreda, što znači znači da svaki čovek na planeti, učestvujući u bilo kojoj od ovih aktivnosti, ostavlja svoj lični karbonski, odnosno ugljenični otisak na planetu. Primera radi, karbonski otisak jedne osobe na godišnjem nivou u SAD iznosi 28 tona, u Velikoj Britaniji 15,4 tone, a u celoj EU u proseku 5,4 tone.
Zanimljivo je to što su rezultati jednog istraživanja pokazuju da su se početkom aprila, kada je dobar deo zemalja sveta bio u karantinu zbog pandemije koronavirusa, dnevne emisije gasova sa efektom staklene bašte smanjile za 17 odsto. Ali, s druge strane, jasno je i to da nije moguće da čovečanstvo zaustavi život na duže staze, kako bi pomoglo planeti da se oporavi.
