Teodora ima 24 godine. Ima poslić koji barem na papiru deluje dobro. Ako ništa drugo, barem joj pokriva kiriju za stančić u blizini centra grada, račune i izlaske, što je stvar o čemu je ova mlada žena iz provincije godinama maštala. Međutim, Teodora se nije osećala ni nešto posebno srećnom, ni ispunjenom.
Nije bila nesrećna onako kako to izgleda u filmovima. Nije joj se desila nikakva velika drama, nije imala priču zbog koje se ljudi hvataju za srce. Samo je jednog dana shvatila da joj svaki vikend liči na prethodni. Kao i mnogi pripadnici generacije Z, Teodora je jednog dana shvatila da joj je pametni telefon „pojeo pola života“.
- Ustanem kasno, skuvam kafu, otvorim telefon i odjednom prođu dva sata. Gledam tuđe živote, tuđe ručkove, tuđa putovanja, tuđe sreće, a ja sedim u pidžami i osećam se kao da me je neko isključio iz mog vlastitog života - priča Teodora.
U volontiranje nije ušla iz velike plemenitosti, priznaje odmah. Nije imala plan da „menja svet“, niti je o sebi mislila kao o osobi koja bi nekom drugom mogla da bude oslonac. Prijavila se jer joj je bilo dosadno, jer je želela da izađe iz kuće i jer joj je, kako kaže, postalo nepodnošljivo da još jednu subotu provede sama sa ekranom.
- Možda zvuči ružno, ali istina je da se nisam prijavila da bih bila dobra osoba. Otišla sam jer nisam znala šta ću sa sobom. Baš zato mislim da bi mnogi moji vršnjaci trebalo da probaju volontiranje. Ne morate da čekate da postanete neka savršena verzija sebe. Dovoljno je samo da se pojavite - kaže ona.
Prvih pola sata bila je uverena da je pogrešila. Nije znala gde da stane, kome da priđe, šta se od nje očekuje. Dobila je najjednostavniji zadatak: da dočekuje ljude, usmerava ih i odgovara na pitanja. Ništa veliko, ništa spektakularno. Od veština su od nje tražili samo osmeh, strpljenje i znanje nekoliko rečenica na dva strana jezika.
A onda se desilo ono što nije očekivala. Jedna žena joj se zahvalila kao da joj je rešila ogroman problem, iako joj je samo pokazala u kom smeru treba da ide. Jednan mladić ju je pitao da li je „ona tu glavna“, pa se prvi put tog dana iskreno nasmejala. Stariji gospodin je zastao da porazgovara, jer mu je, rekao joj je, prijalo što ga niko ne požuruje.
- Vratila sam se kući umorna, gladna i promukla. Ali nisam bila prazna. To je razlika. Nisam imala potrebu da odmah legnem i skrolujem. Imala sam utisak da sam tog dana stvarno živela - kaže Teodora.
Od tada volontira kad god može. Nekad na manifestacijama, nekad u akcijama pomoći, nekad tamo gde je potrebno samo da neko bude prisutan, strpljiv i spreman da sasluša. I dalje ima dane kada joj je teško, i dalje ima vikende kada bi najradije ostala ispod ćebenceta i bindžovala seriju, ali sada zna da postoji jednostavan način da izađe iz sopstvene glave.
- Volontiranje me nije pretvorilo u drugu osobu. Samo me je podsetilo da nisam toliko sama i da nisam beskorisna onda kada nemam savršen plan za život. Nekome vaših sat vremena može da znači mnogo više nego što mislite – smatra Teodora i poručuje:
- Ne morate imati višak novca, savršen raspored, veliko iskustvo ni posebnu hrabrost. Ponekad je dovoljno da dođete, ponesete kutiju, pokažete put, pročitate tekst, dodate čašu vode, osmehnete se nekome ko se tog dana oseća nevidljivo.
A možda ćete, baš kao Teodora, otići da pomognete drugima, a usput pronaći onaj komadić sebe koji vam je tako dugo nedostajao.
