Marlen, penzionisana profesorka iz Portlanda, oseća emotivnu prazninu zbog kratkih i rutinskih telefonskih razgovora sa svojom decom
Iako je deca redovno zovu i brinu o njoj, Marlen oseća da više nije deo njihovih svakodnevnih života
Postoje telefonski pozivi koji traju svega nekoliko minuta, ali ostavljaju osećaj praznine koji traje mnogo duže. Upravo tako danas izgleda svakodnevica Marlen, penzionisane profesorke engleskog jezika iz Portlanda u američkoj saveznoj državi Oregon, koja je sa 70 godina shvatila da njena deca više ne osećaju potrebu za njom kao nekada.
Svake nedelje, tačno u 16 časova, zazvoni telefon. Sa druge strane linije je njen sin. Razgovori su gotovo identični: nekoliko pitanja o zdravlju, kratke novosti sa posla, poneka informacija o unucima, a onda... posle petnaestak minuta, razgovor se završava.
"Deca me nisu napustila, ali me boli jedno"
Marlen kaže da ju je upravo ta precizna rutina naterala da shvati koliko se njihov odnos promenio.
"Počela sam da merim trajanje naših razgovora. Ne boli me njihova kratkoća, već činjenica da moj sin misli da je to dovoljno. Veruje da je dobar sin i po današnjim standardima možda zaista jeste - ispričala je ona.
Njena deca je nisu napustila. Zovu je, brinu o njoj i obaveštavaju je o važnim stvarima, ali ona oseća da više nije deo njihovog stvarnog svakodnevnog života. Kako kaže, više nije osoba kojoj se poveravaju, već neko kome se daju kratki izveštaji o tome šta se dešava.
Marlen je čak 38 godina radila kao profesorka engleskog jezika i, kako kaže, dobro zna kako izgleda struktura svake priče - početak, sukob i promena. Ipak, danas ima osećaj da se nalazi u priči čiji tok više ne može da kontroliše.
Posebno ju je pogodio trenutak kada je ćerki ponudila da je nauči nekoliko porodičnih recepata koje je godinama pripremala.
"Nasmejala se i pokazala mi aplikaciju na telefonu uz reči: 'Sve što ti treba nalazi se ovde, mama'", rekla je Marlen.
Kako objašnjava, nekada su se znanje i iskustvo prenosili unutar porodice, dok su danas recepte, savete i životne trikove zamenili internet i aplikacije.
Ćerka joj za tajnu mesecima nije rekla
Jedan od najtežih trenutaka za nju bio je kada je saznala da je njena ćerka doživela spontani pobačaj, ali joj to nije rekla mesecima.
"Rekla mi je: 'Nisam želela da te uznemirim'. Nije shvatila da me mnogo više boli to što nisam bila deo njenog bola nego sama činjenica da se to dogodilo", priznala je Marlen.
Ona smatra da danas deca roditeljima uglavnom govore samo ono što je već rešeno ili stabilizovano, dok najteže stvari dele sa prijateljima ili stručnjacima.
"Kada sam postala previše krhka za istinu? Prošla sam kroz tugu, razvode, strah od bolesti i život udovice. Zašto misle da nisam sposobna da podnesem njihove probleme?", pitala se ona.
Ipak, uprkos osećaju da više nije potrebna svojoj deci na isti način kao nekada, Marlen kaže da sebi ništa ne zamera.
"Provela sam decenije učeći ih da budu nezavisni i da mogu da žive bez mene. U tome sam uspela", rekla je ona.
Pokušava da pronađe novu svrhu
Danas pokušava da pronađe novu svrhu i identitet van uloge majke i bake. Volontira u centru za opismenjavanje odraslih gde pomaže ljudima da nauče da čitaju, a u slobodno vreme uči italijanski jezik. San joj je da jednog dana sama prošeta Rimom i naruči kafu na savršenom italijanskom.
Njena priča otvorila je pitanje koje mnogi roditelji retko izgovaraju naglas - šta se događa kada deca odrastu, osamostale se i prestanu da imaju potrebu za roditeljima, iako ih i dalje vole.
(Il messaggero)
