Hrvatica je podelila bolnu ispovest o detinjstvu bez majčinske ljubavi, uz zanemarivanje i nasilje
Nakon razvoda roditelja, majka ju je ostavila samu da se brine o sebi, dok je podršku i toplinu nalazila samo kod bake
Detinjstvo bi trebalo da bude period sigurnosti, bezbrižnosti i ljubavi, ali za mnogu decu upravo najranije godine ostanu obeležene ranama koje nose i kada odrastu. Nedostatak podrške, zanemarivanje i osećaj da nisu voljeni mogu ostaviti duboke posledice, posebno kada dolaze od onih od kojih se ljubav najviše očekuje.
Jedna Hrvatica odlučila je da podeli svoju bolnu priču u Fejsbuk grupi "Mamine tajne anonimne i javne". Njena anonimna ispovest o odrastanju bez majčinske topline, uz tvrdnje o nasilju i zanemarivanju, izazvala je brojne reakcije, a mnogi članovi grupe priznali su da su se pronašli u njenim rečima.
Autorka piše da je danas majka i da živi sa partnerom i decom, ali da rane iz detinjstva i dalje nosi sa sobom.
"Pišem ovo sa suzama u očima, jer mi je duša preteška i moram ovo da izbacim iz sebe. Jednostavno više ne mogu da nosim ovaj teret na srcu u tišini", započela je.
"Nikada nisam imala pravu majku"
U objavi opisuje kako ju je majka, nakon razvoda roditelja, praktično prepustila samoj sebi.
"Ja, zapravo, nikada nisam imala pravu majku. Kada su se moji roditelji razveli, ona je otišla sa čovekom zavisnikom i manipulatorom, a mene je ostavila da se sama prehranjujem, radim, idem na praksu i u školu. Sama sam zarađivala, kuvala, prala odeću, kupovala odeću za školu i sve ostalo."
Prisetila se i perioda kada su roditelji još bili zajedno, tvrdeći da je majka često odlazila od kuće, dok je najveću toplinu pronalazila kod bake.
"Baka mi je davala ljubav i ja sam nju gledala kao svoju drugu majku. Jedino sam tada, kroz nju i njenu toplinu, uspevala da osetim šta uopšte znači majčinska ljubav."
"Dobijala bih batine"
Međutim, povratak kući značio je, kako kaže, nove obaveze i kazne.
"Morala sam stalno da kuvam, čistim, spremam, kačim veš i radim sve ostale kućne poslove, kao odrasla osoba. Nisam mogla da se igram kao sva druga deca koja su imala normalno detinjstvo."
Dodaje da je često bila kažnjavana ako bi odbila da izvršava poslove.
"Ako bih rekla da ne želim ili da ne mogu, dobila bih batine, vređala bi me ili bi me kaznila tako što bi me zatvorila u sobu da idem da spavam. Ja bih onda kroz roletne sa suzama gledala kako se deca napolju bezbrižno igraju, dok sam ja morala da budem zatvorena u mraku."
"Nisam smela da imam osećanja"
Posebno ju je, piše, bolelo to što kod majke nije mogla da pronađe ni razumevanje ni utehu.
"Najgore od svega je bilo to što uopšte nisam smela da imam osećanja. Čak i kada bih pokušala da joj kažem da mi je loš dan, da sam loše ili da sam tužna, ona bi odmah počela da se dere i viče na mene."
Navodi da se ni danas njihov odnos nije promenio.
"Danas je i dalje tako, ona živi svoj život, kocka po kazinima i putuje, a mene i moju decu nikada nije ni pogledala. Ne pomaže mi oko dece, niti je zanima kako smo."
"Nikada joj neću oprostiti"
Za oca kaže da se nakon razvoda povukao u alkohol i posao, ali ističe da ni njegovo ponašanje ne opravdava. Autorka priznaje da se godinama pitala zašto je baš ona morala da prolazi kroz takvo detinjstvo.
"Nikada od nje nisam dobila zagrljaj, lepu reč niti podršku. Za nju sam uvek bila samo 'ružno pače'."
Smatra da joj je majka oduzela detinjstvo i sigurnost koju je svako dete trebalo da ima.
"Znam da sam mogla da imam potpuno drugačije detinjstvo, da sam mogla da odrastem srećna i sigurna, ali ona mi je to oduzela. I zato joj nikada, dok sam živa, to neću oprostiti."
Jedna želja posebno dirnula članove grupe
Ističe i da joj mnogi govore da bi majci trebalo da oprosti samo zato što joj je majka.
"Mnogi mi kažu 'kakva je takva je, majka ti je, moraš da oprostiš', ali takvi ljudi ne zaslužuju oprost."
Na kraju objave otkrila je želju koja je posebno dirnula članove grupe.
"Mnogo bi mi značilo da danas, umesto svoje biološke majke, mogu da zagrlim neku stariju, toplu ženu... Da mi pruži utehu kada imam loš dan, da me čvrsto zagrli i kaže mi one reči koje celog života čeznem da čujem: 'Kćeri, biće sve u redu.'"
Mnogi podelili sopstvena iskustva
Objava je izazvala stotine komentara. Mnogi su napisali da su prošli kroz slična iskustva, dok su drugi autorki savetovali psihoterapiju, oproštaj ili pronalazak podrške u drugim ljudima.
Jedna članica grupe napisala je:
"Niste sami, ima nas još... Meni je mnogo pomogla psihoterapija i posle nekog vremena sam ojačala, a pokojnoj majci sam bila u stanju da oprostim i otpustim sve."
Druga članica istakla je da razume osećaj koji autorka opisuje.
"Jedan deo mi je kao da čitam svoju priču... Najgore mi je bilo kada mi neko kaže: 'To su ti roditelji, moraš da im oprostiš.' To uvek kažu oni koji su imali lepo detinjstvo."
Bilo je i komentara u kojima se naglašava da oproštaj ne znači opravdavanje tuđih postupaka, već način da čovek pronađe sopstveni mir i nastavi život bez tereta prošlosti.
(Dnevno.hr)
