Marko sada ima 48 godina, ali još uvek se seća svog prvog kontakta sa vršnjacima iz inostranstva.
Sve je počelo kada mu se ukazala prilika da volontira, i sa društvom iz svog plesnog kluba ugosti dvadeset vršnjaka koji su došli na takmičenje. Imao je priliku da vežba italijanski koji je odavno zavoleo, i upoznao jednog od svojih najboljih prijatelja sa kojim se i danas čuje.
- On je fenomenalan lik. Čujemo se bar jednom mesečno, bio mi je na svadbi, ja sam par puta bio kod njegove porodice na letovanju, i on dolazi ovamo često. Voli Beograd - priča Marko o svom imenjaku, i priseća se dogodovština sa prvog zajedničkog voloniranja.
Tandemu se, posle par godina, pridružio i jedan Egipćanin.
- Naterao sam Markosa da se jedne godine prijavimo da animiramo decu u Hurgadi. Malo se blesavimo s decom, tri obroka, smeštaj na moru - džeparac je baš bio mali ali ni on ni ja nismo nešto gledali pare, samo da imamo neku varijantu za letovanje.
Jusufa opisuje kao najemotivnijeg čoveka koga je upoznao, veseljaka koji ne propušta priliku za šalu, i koji dvadeset godina kasnije skoro isto izgleda kao kada ga je prvi put video. On i dva Marka zbližili su se animirajući decu, a Marko je znao da nikada neće prekinuti kontakt s njim kada je Jusuf skinuo sopstvene japanke s nogu i dao ih Marku, čija se obuća raspala usred marketa.
Ekstrovertan i spontan, Marko je sebe video kao volontera u duši. Nepredvidiva putovanja, upoznavanje ljudi sa svih strana sveta i pomoć zajednici bili su njegov način života. Takav je bio i Endrju, Australijanac koji je pripadao ogranku njegove studentske volonterske organizacije, kog je Marko primio kod sebe u stan. Godinama kasnije, udaljeni hiljadama kilometara i različitim vremenskim zonama, Marko i Endrju se retko čuju, i još ređe viđaju, ali ti razgovori su zlata vredni
U istoj organizaciji, Marko je upoznao i žensko društvo: amerikanku iz Čikaga Holi i indijku iz Mumbaja Andžali. Sa njima se upoznao na jednom volonterskom sajmu, među štandovima, flajerima, zastavicama i glasovima sa svih strana sveta.
- Njih dve se nisu razdvajale, a bile su tako različite. Andžali je visoka, bučna žena, direktna, ona je predvodila grupu i kad podvikne svi su znali šta treba očas posla. Holi je išla sa njom i pomagala joj, ona je sva tanka i fina, savršeno su se dopunjavale.
Sajam je jako brzo prošao, ali je drugarstvo opstalo. U vremenu društvenih mreža, s lakoćom su napravili grupni čet, gde razmenjuju mimove, komentarišu vesti iz sveta i ličnog života.
Marko ne može ni da zamisli kako bi mu život izgledao da ga majka nije, maltene na silu, naterala da upiše ples.
- Meni su uspomene sa volontiranja nešto najlepše što imam. Ceo fazon u volontiranju je mnogo veći od samog zadatka koji radiš. Nije poenta samo da nešto organizuješ, pomogneš ili odradiš, nego da stvarno uđeš u tuđ svet, ne kao turista nego kao domaći, a da u isto vreme nekome otvoriš vrata svog doma i srca – kazao je Marko i poručio da je to bogatstvo koje s godinama ne bledi.
