Kada čuju reč volonter, većina ljudi će pomisliti na srednjoškolca ili studenta koji želi da stekne iskustvo u svetu rada, kako bi imao čime da popuni svoj CV. Eventualno, pomisliće na neku osobu koja se angažuje i priskače u pomoć u retkim vanrednim situacijama. Međutim, mnogi ne znaju da volontiranje može da podrazumeva čitav dijapazon stvari.
Volonter može da bude žena u pedesetim koja je već podigla decu i sada želi da deo svoje topline i znanja podeli sa drugima. Volonter može da bude čovek koji je tek otišao u penziju i odbija da poveruje da su njegove najvrednije godine prošle. Može da bude i neko ko se godinama borio sa sopstvenom tugom, pa je jednog dana shvatio da mu je najviše pomoglo to što je nekome drugom bio oslonac.
Da se postane volonter ne postoji „pravo“ vreme, jer potreba za dobrotom ne poznaje godine.
Možda najveća lepota volontiranja leži u tome što ne traži savršenstvo. Ne morate biti naročito hrabri, posebno obrazovani, niti rođeni humanitarci. Ponekad je sasvim dovoljno samo da budete prisutni i odvojite nekoliko sati.
Pritom, možete da birate da li vam više “leži” da pročitate priču detetu u domu koje čeka da na njega neko konačno obrati pažnju, da li da se prošetate sa osobom koja teško hoda, da li da u tišini zasadite drvo koje nikad nećete videti u punoj snazi, ili je više vaš “vajb” da pomognete oko organizacije događaja koji nekome vraća nadu, radost ili osećaj pripadnosti zajednici.
Šta god odabrali, znaćete da ste učestvovali u nečemu dobrom. Uostalom, volontiranje ne mora da predstavlja veliki herojski čin. Dovoljno je samo otvoriti svoju nežniju stranu i priznati sebi da nas tuđa sudbina i dalje dotiče.
Na kraju, shvatićete da društvu to znači više nego što se na prvi pogled vidi. Kada ljudi volontiraju, zajednica postaje toplija, otpornija i humanija. Tamo gde neko odvaja vreme da drugome olakša život, manje je ravnodušnosti, a više poverenja. Lakše se prepoznaje tuđa muka. Brže se reaguje kada nekome zatreba pomoć. I možda najvažnije, širi se onaj dragoceni osećaj da niko ko se nađe u nevolji ne mora da bude sam.
U tome i jeste suštinski značaj volontiranja. Ono možda ne rešava baš svaki problem na svetu, ali pravi mrežu ljudi koja sprečava da drugi budu izgubljeni, a da to niko ne primeti. I upravo zato se volontiranje na globalnom nivou sve više posmatra kao važan deo razvoja zajednica, društvene kohezije i otpornosti u krizama.
Posebno je snažna činjenica da se ogroman deo volontiranja dešava tiho, van reflektora, često i van velikih sistema. Najnovije globalne procene pokazuju da svakog meseca volontira oko 2,1 milijarda ljudi širom sveta, pri čemu je veliki deo tog angažmana neformalan i direktan — pomoć komšiji, podrška porodici koja je u problemu, briga za zajednički prostor, ili prosto sitna pomoć nekome ko ne može da se snađe na nekom događaju. To znači da volontiranje nije neka „posebna aktivnost za posebne ljude“, već duboka ljudska potreba da se okrenemo jedni drugima kad je važno.
Možda vam se sada čini da ne znate odakle biste počeli. Možda mislite da nemate dovoljno vremena, dovoljno energije ili dovoljno iskustva. Ali istina je da svet najčešće ne traži od nas velika čuda. Traži malo prisustva, malo pažnje i malo volje.
I zato, ako ste se ikada zapitali da li jedan čovek može da napravi razliku, odgovor je jednostavan: može. Volontiranje možda ne donosi platu, ali donosi nešto što novac ne ume da kupi. Pruža vam osećaj da ste bili potrebni, korisni, bliski, ljudski. Donosi vam uspomene koje ostaju do kraja života, toplinu i retko, dragoceno saznanje da ste nekome olakšali postojanje.
Danas, kada mnogi prolaze jedni pored drugih spuštenog pogleda, baš vaše volontiranje može predstavljati najvažniji čin pobune protiv sistema: stati, pružiti ruku i poslati poruku delima, a ne rečima. A poruka glasi: “Tu sam, nisi sam”.
