Nema alibija za ovoliku količinu primitivizma, kaže Kokan Mladenović reditelj predstave “Klošmerl” po čuvenom istoimenom satiričnom književnom delu Gabrijela Ševalijea, a čija premijera je 23. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu.
Ovo je njegova treća saradnja sa tim teatrom, a govoreći o radu na predstavi, o onome što je obeležilo rad od početnih ideja i motiva do ostvarenja koje je spremno za publiku, Kokan Mladenović kaže:
- Dragoceno je bilo da prođemo kroz zanimljiv proces. Da počenemo od samog romana na prvoj probi i završimo sa dobro selekcionisanom građom koja je rezultat zajedničkog rada svih nas. Dakle, istraživali smo roman koji govori o političkim manipulacijama, sumanutim ambicijama lokalnih političara u gradu Klošmerlu 1923. godine.
Šta ste izvukli u prvi plan?
- U svojim sumanutim ambicijama političari Klošmerla umesto u to vreme uobičajenih ratnih memorijala žrtvama Prvog svetskog rata odlučuju da pokažu svoju modernost, svoju naprednost i da na centralnom gradskom trgu ispred crkve podignu impozantni pisoar kao simbol jednakosti svih građana. E, taj pisoar podeli čitav grad na urinofiliste i urinofobiste do građanskog rata. Ta vrsta sumanitih političkih odluka, ta vrsta nerazumne ambicije i što je najgore to zapaljivo lako pristajanje mase je nešto što veoma prepoznajemo.
Govorite o paraleli sa nama danas i ovde?
- Mi smo nastojali da, kada je reč o vremenu i mestu radnje, Klošmerl zadržimo u 1923. Čak smo konstruisali i arhaičan dijalekat jednog zatvorenog mesta u kojem postoje specifične devijacije. To mesto naravno lako može da se dovede u paralelu sa nama, sa Srbijom. Ali i sa celim svetom. Posle Trampa u Americi ne možemo govoriti da mi imamo monopol na političke idiote. Ceo svet je postao Klošmerl, otuda, verujem, i taj planetarni uspeh ovog književnog. Jer, ne postoji zemlja, sredina koja svoje neke devijacije ne prepoznaje u njemu. Ali, ima tu jedan bitan momenat. Tužno smešan. I poguban.
To je?
- Ono što je tužno smešno u celoj priči je što je povod za ogromne sukobe koje i dovode do velike tragedije u Klošmerlu tako banalan. Jedan pisoar. Kako slikovita paradigma. Nije dakle reč ni o čemu iole dostojnom, odnosno nama ovakvima kakvi jesmo dovoljan je najbanalniji mogući povod da pokažemo najgoreg sebe, sve svoje mentalitetske devijacije i suštinsko nepoznavanje demokratije i nepoznavanje suštinske demokratije.
Neretko se može čuti da u ovom vremenu ima strahota, ali ne i tragedije jer tragedija podrazumeva određenu uzvišenost, smisao, a naše živote obeležava banalnost, čak je i smrt postala banalna...
- Klošmerlijanci imaju bar alibi da se to dešava u starinsko vreme, njihove navike i ambicije su lokalne. Pogubne ali lokalne. A mi nemamo alibi za ovu količinu primitivizma, za ovu količinu trivijalnosti koja je pritisnula naš život. Mi nemamo alibi za pisoare u gradu u kojem živimo, u zemlji u kojoj živimo. I svet je pun sumanutih odluka od građevinskih apsurdnih stvari do rata u Siriji. Prisustvujemo političkom egzibicionizmu i političkom iživljavanju.
I šta nas čeka?
- Ništa dobro, bojim se.
Zašto su Klošmerlijanci pristali da se pokrve oko pisoara? Odnosno, zašto pristajemo?
- Jer smo kukavice, jer su nam male udobnosti važnije od velikih promena, jer smo naučili da se pobuna ne isplati, da je apsurdno verovati u bilo koju promenu pa onda pokušavamo da naplatimo ono malo pobune što je ostalo u nama.
Kog je žanra predstava?
- Brehtovska satira. Verujem da će se publika smejati toliko da će joj biti neprijatno.
"Klošmerl"
Roman “Klošmerl” (1934) preveden je na tridesetak jezika i štampan u milionskim tiražima, a dramatizaciju za istoimenu predstavu u režiji Kokana Mladenovića - čija je premijera 23. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu - potpisuju Dimitrije Kokanov, Maša Stokić i reditelj. Uloge tumače Marko Živić, Paulina Manov, Jovo Maksić, Aleksandar Jovanović, Vesna Čipčić, Branko Janković, Milica Zarić, Ivan Tomić, Anja Alač i drugi. Scenografiju potpisuje Marija Kalabić, kostimografiju Dragica Laušević, a muziku Irena Popović Dragović.
