Glavne uloge Zoi Dojč i Nika Robinsona nisu dovoljno uverljive, a priča se završava predvidivo i bez žanrovske svežine
Uprkos modernim dijalozima i pesmama Tejlor Svift, filmu nedostaje šarm i jasnoća u žanrovskom pristupu
Najnovija Netfliksova romantična komedija "Voicemails for Isabelle" prati Džil (Zoi Dojč) koja živi u San Francisku i teško se nosi sa smrću svoje sestre. Kako bi produžila osećaj da je ona još tu, šalje joj govorne poruke na telefon u kojima priča o svom haotičnom životu. Kada broj bude preusmeren drugom korisniku, Ves (Nik Robinson), agent za nekretnine iz Ostina, svedok je ispovednih poruka osobe koju ne poznaje, ali želi da je upozna.
Film deluje kao scenario napisan početkom dvehiljaditih, koji je kasnije prerađen za publiku dvadesetih godina ovog veka. Zanimljivo je da je prvobitno glavnu ulogu trebalo da igra Hailee Steinfeld, piše The Gardian u svom kritičkom osvrtu.
Priča prati Džil, koja nakon smrti sestre ostavlja govorne poruke na njenom starom broju telefona. Međutim, broj sada pripada strancu po imenu Ves, koji ne samo da preslušava poruke, već koristi dobijene informacije da pronađe Džil i uđe u njen život. Uspeva da dođe do nje i da joj osvoji srce, sve vreme prikrivajući pravi razlog njihovog susreta.
U filmu dve pesme Tejlor Svift
Umesto da do kraja prihvati činjenicu da je ovo zaplet trilera o progonitelju, scenaristkinja i rediteljka ovog filma Lija Mekendrik pokušava da sedi na dve stolice - istovremeno ismeva neobičnost zapleta i očekuje da publika uživa u njegovoj romantičnoj toplini. U filmu se čuju i dve pesme Tejlor Svift.
Takođe, rediteljka želi da nas vrati u vreme u kojem bi ovakvi filmovi imali veliku bioskopsku distribuciju, ali istovremeno nastoji da deluje savremeno. U dijalozima sve vrvi od modernih termina poput "gaslajting“, "sigurna privrženost“ i "ljubavno bombardovanje“. Iako film izgleda uglađenije od prosečne Netfliksove produkcije, nedostaje mu šarm. Samo ukazivanje na problematičnost Vesovog ponašanja ne čini ga ništa manje problematičnim, piše The Gardian.
Umesto na "You've Got Mail", film više podseća na romantičnu komediju "Love Again" iz 2023. godine. I u tom filmu ožalošćena junakinja šalje poruke na telefon pokojnog supruga, samo da bi ih dobio i zloupotrebio nepoznati muškarac. Taj film je bar bio spektakularno loš i samim tim zabavan, dok je "Voicemails for Isabelle“ suviše prosečan da bi postao čak i kultno loše ostvarenje.
Glavna junakinja se muči sa likom
Brojne aluzije na klasične romantične komedije i žanrovske klišee pokazuju da autorka dobro poznaje pravila igre, ali i da ne zna šta novo da uradi sa njima. Zar film koji je snimila osoba sa toliko ljubavi prema žanru ne bi trebalo da bude mnogo pametniji?
Zoi Dojč se već pokazala da ume dobro da nosi romantičnu komediju, ali ovde se muči sa likom koji je više skup ekscentričnih manira nego stvarna osoba. Još je manje uverljivo da se njena junakinja tako brzo i snažno zaljubljuje.
Nik Robinson, s druge strane, suviše je bezličan da bi uverio publiku, a realno i samu Džil, da bi mogla toliko da se zaljubi u njega. Kada mu jedan lik kaže da "nije Tom Henks“, to je verovatno najtačnija opaska u celom filmu.
U skoro dva sata trajanja, što je za ovakvu priču predugo, film pokušava da umanji značaj romantične veze ("Ne treba mi muškarac!", uzvikuje Džil pred kraj), da nas ubedi kako gledamo priču o ženskoj samorealizaciji kroz karijeru, ali se ipak na kraju vraća najpredvidivijem i najmanje zasluženom raspletu koji se mogao očekivali.
Pokušavajući da istovremeno zadovolji nostalgiju za starim romantičnim komedijama i savremene poglede na ljubavne odnose, Lija Mekendrik na kraju nudi nešto što deluje – istrošeno.
Film "Voicemails for Isabelle“ dostupan je na Netflixu.
