Na 73. Pulskom filmskom festivalu filmovi iz Srbije osvojili su šest nagrada u programu manjinske koprodukcije.
Film '3 nedelje posle' dobio je tri Zlatne arene: za najbolju režiju, scenario i montažu.
Na 73. Pulskom filmskom festivalu, jednom od najznačajnijih u regionu, šest nagrada pripalo je filmovima iz Srbije koji su prikazani u programu manjinske koprodukcije. Svi filmovi podržani su od strane Filmskog centra Srbije.
Film „3 nedelje posle“ nagrađen je sa čak tri Zlatne arene u programu hrvatskih manjinskih koprodukcija: Zlatna arena za najbolju režiju pripala je Miroslavu Terziću, Zlatnu arenu za najbolji scenario dobio je scenarista Vladimir Arsenijević i koscenaristi Miroslav Terzić i Bojan Vuletić, dok je Zlatna arena za najbolju montažu pripala Marku Ferkoviću.
U obrazloženju nagrade za režiju žiri je naveo: „Zbog stilizovano oblikovanog sveta koji verno prikazuje nasilje, bespomoćnost i pesimizam savremenog društva i ostavlja upečatljiv utisak na gledaoca“.
Za scenario je istaknuto: „Zbog uverljivog prikaza vršnjačkog nasilja, sveta bez empatije i osećaja nemogućnosti izlaza iz začaranog kruga nasilja i ravnodušnosti.”
Obrazlažući nagradu za montažu, žiri je naveo: „Kroz precizno izgrađen ritam, montaža postepeno pojačava osećaj teskobe i neizvesnosti, vodeći film od naturalističke drame ka gotovo mitskoj viziji nasilja.“
Film „Oče naš“ reditelja Gorana Stankovića takođe je nagrađen u Puli, glumac Vučić Perović osvojio je Zlatnu arenu za najbolju glavnu mušku ulogu za upečatljivo tumačenje lika Dejana.
Film „Vetre, pričaj sa mnom“ reditelja Stefana Đorđevića nastavio je svoj izuzetan festivalski niz osvojivši dve Zlatne arene na 73. Pulskom filmskom festivalu. Ostvarenje je proglašeno najboljim filmom u manjinskoj koprodukciji, dok je Marko Brdar nagrađen Zlatnom arenom za najbolju fotografiju u manjinskoj koprodukciji.
U obrazloženju nagrade za najbolju manjinsku koprodukciju navodi se: „Baveći se jednim od najtežih ljudskih iskustava, film dosledno izbegava patetiku i jednostavna emocionalna rešenja, gradeći sopstveni, originalni filmski jezik, u kojem tišina, ritam i suptilni gestovi nose jednaku težinu kao i reči. Nagrada se dodeljuje za izuzetnu hrabrost i filmsku preciznost u suočavanju sa temom gubitka.“
U obrazloženju nagrade za najbolju fotografiju ističe se: „Kroz promišljenu kompoziciju i istančan osećaj za prostor, svetlo i vreme, kamera gradi intiman odnos sa protagonistima i daje oblik emocijama koje ostaju neizrečene.“
