Jelena Bajić Jočić o filmu koji nosi snažnu poruku: "Ne smemo da se odreknemo svojih korena"

Premijernim prikazivanjem filma „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ zatvoren je 33. Festival evropskog filma Palić.

Tim povodom razgovarali smo sa koscenaristkinjom i rediteljkom Jelenom Bajić Jočić, koja govori o snažnoj poruci svog novog ostvarenja, značaju kulturnog nasleđa, položaju žena u filmskoj umetnosti, odnosu prema stvaralaštvu i porodici, ali i o novim projektima koje priprema.

U intervjuu za “Blic” otkriva zašto veruje da film treba da pokrene važna pitanja, čak i kada ne nudi konačne odgovore.

Šta publika može da očekuje od vašeg filma “Čuvar ikone Svetog Đorđa”?

– Publika može da očekuje jedan iskren, čestit i nepretenciozan film koji nosi veoma snažnu poruku i bavi se veoma odgovornom temom. To je tema koja prevazilazi naše granice, iako je lokalno određena. Možemo zajedno da se zapitamo koliko uopšte vredi jedan ljudski život i da li čovek može, snagom upornosti i prkosa, da sačuva svoju slobodu. Istovremeno, postavlja se pitanje kako jedan čestit i pošten čovek opstaje u savremenom društvu, punom licemerja. Verujem da se mnogi ljudi danas pitaju upravo to, a mi smo kroz ovaj film pokušali da se bavimo tim pitanjima. Ne znam da li smo dali odgovore, verovatno nismo, ali smo ih svakako otvorili.

Može li priča da odgovori na pitanje da li je pravda spora, ali dostižna?

– Ovaj film svakako može da ulije dozu optimizma. Pokazuje da postoji nešto više od onoga što mi, kao ljudi i socijalna bića, činimo u našem svakodnevnom životu, kako se odnosimo jedni prema drugima i koje vrednosti ističemo. Verujem da postoji neka viša pravda. Vrlo često deluje nedostižno, ali treba se nadati i treba se boriti za nju. Ako smo svi mi u svom mikrosvetu dovoljno pravedni jedni prema drugima, verujem da će i društvo, a samim tim i svet, postati makar malo pravedniji.

Da li je vaš film deo kulturnog nasleđa i koliko je važno biti njegov deo?

– Ako mi nismo deo sopstvenog kulturnog nasleđa, ne znam ko će biti. Kultura i nasleđe ne mogu da se prenose s kolena na koleno ako im sami ne pridajemo značaj. Pet godina provela sam u Londonu i videla koliko Englezi vode računa o svom kulturnom nasleđu. Čak i Amerikanci, koji imaju kraću istoriju od mnogih evropskih naroda, veoma ozbiljno pristupaju toj temi. Mnoge nacije strateški ulažu u očuvanje svog kulturnog identiteta, jer ako zaboravimo svoj jezik i svoje korene, onda gubimo i sebe. Ko smo onda? Mislim da se mi, Srbi, često prvi odričemo onoga što je naše i kao da smo se donedavno stideli svojih korena i porekla, naročito ako nisu iz urbane sredine. To je, po mom mišljenju, jedan kompleks. Mi se, kao produkcija i autori, time bavimo zato što osećamo da je to važno, a ne zato što nam je neko rekao da to treba da radimo. U svetu i Evropi mnogo se ulaže u različite trendove i kampanje, ali se u svemu tome često zaboravlja ono najvažnije, suštinska humanost. Jer kako možemo da sačuvamo ptice ako ne čuvamo jedni druge?

Teško je uskladiti sve životne uloge, ali čovek mora da se bori za nešto

Nažalost, za starije glumice ima sve manje uloga, a slična situacija je i sa ženama rediteljima. Ipak, vi opstajete i radite projekat za projektom...

– To je samo posledica jedne, rekla bih, nenormalne upornosti i činjenice da ne želim da se predam. Suštinski, nije lako, ali se borimo. I kao produkcija, i ja kao majka dvoje dece, supruga i ćerka, uz sve porodične obaveze pokušavam da sačuvam svoje priče, ideje i potrebu da prenesem poruke koje smatram važnim. Teško je uskladiti sve životne uloge, ali čovek mora da se bori za nešto. Neko se bori u sportu, neko u nauci, neko u kulturi. Neko se bori da prenese znanje i iskustvo drugima. Svi mi vodimo neku svoju borbu. Ovo je moja i ne predajem se.

Vaš otac Radoš Bajić je rekao da ovaj film ne bi izgledao ovako da ga je on režirao. Koliko vam znače pohvale velikog umetnika kao što je Radoš Bajić, koji je istovremeno glumac, scenarista, reditelj i producent?

– Pohvale svakako prijaju, ali ih ne volim previše. Možda zvuči čudno, ali više volim da čujem šta nisam dobro uradila, da mi neko skrene pažnju na ono što može da bude bolje. Trudim se da to ispravim i iz svakog projekta nešto naučim. Lepo je čuti pohvalu, ali ne volim ni da o sebi govorim previše pohvalno. Na meni je da dam svoj maksimum, da iz sebe izvučem ono najbolje, svoj senzibilitet, da slušam unutrašnji glas i instinkt i da svoju estetiku prenesem na film. Kome to prija, sjajno. Postoje ljudi kojima se to neće dopasti i to je sasvim u redu. Umetnost je veoma lična stvar. Mi moramo da stvaramo umetnost iz sebe, iz onoga kako doživljavamo svet. Radoš i ja imamo sličan sistem vrednosti i senzibilitet, ali različitu estetiku, a između nas postoji i velika generacijska razlika. Naravno da bi film bio drugačiji da ga je on režirao. Da li bi bio bolji ili lošiji, to nije na meni da procenjujem. O tome treba da sude publika i kritika. Želela sam da dodatno naglasim ono što je već postojalo u scenariju, taj minimalizam i blagi skandinavski senzibilitet koji se nazire u filmu. Trudila sam se da pojačam osećaj samoće, tišine i odbačenosti glavnog junaka kako bi i atmosfera filma dobila upravo te tonove. Mislim da je to veoma dobro funkcionisalo. Inače, kao rediteljka, volim nepretenciozne filmove i minimalističku režiju. Nije mi cilj da se u filmu ističe virtuoznost reditelja. Mislim da se rediteljska ruka ne sme nametati. Naravno, neko ko prati vaš rad može da prepozna određeni autorski pečat, ali nije mi namera da gledalac razmišlja o tome kako je reditelj nešto osmislio. Najvažnije mi je da publika doživi priču, emociju, da se poveže sa junacima, da prepozna njihov svet i da je film negde duboko dotakne. Ako sam to uspela da postignem, onda sam ostvarila svoj cilj. Nije mi važno da neko kaže: „Pogledaj kako je ovaj reditelj pametan ili kreativan.“ Mnogo mi je važnije da iz bioskopa izađe dirnut pričom koju je pogledao.

Veoma ste vredni i upravo završavate još jedan film...

– Da, to je posledica upornosti, istrajnosti i doslednosti.

Završavam snimanje filma "Kuća pored mora"

Poslednje kadrove snimate u Beogradu?

– Da. Tokom avgusta i nekoliko dana u septembru snimaćemo beogradske kadrove filma „Kuća pored mora“. To je spin-off serije „Azbuka našeg života“, u kojem ćemo pratiti Uroša i Vesnu Popović, Martu i njihovu decu u nekim novim životnim okolnostima.

To je film koji je potpuno drugačiji od „Čuvara ikone Svetog Đorđa“. Namenjen je tome da zabavi, opusti i relaksira publiku, ali istovremeno i da ukaže na trajni značaj porodice. Bez obzira na to što se bavimo zabavom, smatram da imamo odgovornost da kroz svoje priče prenesemo i važne poruke, kako bi gledalac, posle filma, možda rekao sebi: „Ovde bih neke stvari mogao da sagledam drugačije.“

U svojim ostvarenjima ponovo podsećate gledaoce da je porodica uvek na prvom mestu?

– Da. I ono što je važno jeste da je porodica važna u svakom svom obliku. Nisu sve porodice savršene, nisu sve tradicionalne, niti su sve ispunjene slogom i harmonijom. Ali, kakve god da jesu, one su važne. To je naše jezgro, naš nukleus, iz kojeg sve polazi. Sa tim moramo da naučimo da živimo, da pronađemo svoje mesto i da prema tome imamo poštovanje. Mislim da je upravo porodica ono čemu se čovek uvek vraća i iz čega crpi snagu, bez obzira na to kako ona izgleda.

Scenario za treću sezonu serije „Azbuka našeg života“ već je napisan. Postoje li šanse da bude snimljena?

– Meni niko nikada nije rekao da ne može da se snimi. Zato i dalje verujem. Moje je da verujem, da postojim i da radim. Verujem da će reakcija na moj rad doći kad-tad.