PRAVA ISTINA O MIKONOSU Od umetničkog utočišta do SIMBOLA HEDONIZMA: Sve o filmu Put za raj" koji stiže na Beldoks

Grčko - nemačko ostvarenje “Put za raj” („Super Paradise“) reditelja i koscenariste Stiva Krikrisa prikazuje se u okviru Beldocsa 25. maja u 20 časova u Cineplexx Ušću. Dokumentarni film prikazuje Mikonos kroz sedam decenija promena, od gotovo izolovanog ostrva do globalnog simbola luksuza, dobrog provoda i hedonizma.

Krikris je deo detinjstva proveo u Grčkoj, a nekoliko leta upravo na Mikonosu. Za “Blic” otkriva kakva sećanja i slike nosi iz tog perioda i koliko su ona uticala na nastanak filma.

- Ostrvo vas nikada zapravo ne napusti. Sedamdesetih i osamdesetih godina, Mikonos je još uvek delovao sirovo, spontano i ljudski. Mogli ste da vidite ribare kako dele kafiće sa slikarima, aristokrate kako plešu pored bekpekera, dok su lokalci sa radoznalošću, ali i dozom sumnje, posmatrali taj novi svet koji se razvijao oko njih - istovremeno pokazujući veliko gostoprimstvo. Postojala je neka neobična nevinost unutar te senzualnosti. Nagost nije bila performans. Delovala je povezano sa jednostavnošću, morem, samom vrelinom vazduha. Bio sam veoma mlad i preda mnom se otvorio jedan potpuno novi svet. To je mesto na kojem se moj život promenio, a verujem i životi mnogih drugih ljudi. Upravo tada i tamo odlučio sam da postanem filmski reditelj, upoznajući ljude koji su imali važnu ulogu u toj odluci. Film je nastao iz tih fragmenata. Ne iz nostalgije u dekorativnom smislu, već iz želje da se zabeleži trenutak u kojem su ljudi iskreno verovali da mogu ponovo da izmisle sebe. Mikonos je postao raskršće na kojem su se identiteti oslobađali stega. Nacionalnosti su se stapale. Neki od ljudi koje sam tada upoznao danas su protagonisti mog filma - priča Krikris.

Da li ste tokom rada na filmu imali osećaj da zapravo dokumentujete nestanak jednog sveta?

- Mikonos tog vremena postojao je u krhkoj ravnoteži. Bio je kosmopolitski, a da još uvek nije bio komercijalizovan. Ljudi su dolazili tragajući za nečim neodređenim: begom, ljubavlju, anonimnošću, novim početkom, zadovoljstvom, zajedništvom. A pošto je ostrvo tada još bilo relativno netaknuto, svi su morali sami da učestvuju u stvaranju njegove atmosfere. To je postepeno nestalo. Jednom kada „raj“ postane međunarodno prepoznatljiv, on počinje da glumi samog sebe. Spontanost se pretvara u sliku. Slika postaje industrija. I na kraju ljudi više ne dolaze da otkriju slobodu, već da konzumiraju fantaziju o njoj. Ono što me je dirnulo tokom rada na filmu bilo je razumevanje koliko su ti ljudski trenuci bili prolazni i koliko sam imao sreće što sam živeo u toj eri - eri nevinosti.

U filmu se pojavljuje veliki broj sagovornika različitih generacija i životnih iskustava. Koliko su lokalni stanovnici bili otvoreni za saradnju i ko vas je od sagovornika najviše iznenadio svojim pogledom na ostrvo?

- Većina sagovornika je od samog početka bila veoma pozitivna i spremna da učestvuje u projektu. Neki drugi su prema nama i samom projektu u početku imali rezervisaniji stav, ali su nakon razgovora i objašnjenja naših ideja i ciljeva, pristali na razgovor. Njihove priče bile su živopisne i veoma pronicljive. Na kraju smo imali čak 50 sati materijala samo iz intervjua - izuzetno težak zadatak za montažu! Jorgos Veltsos, stari Mikonjanin, filozof, pisac i javna ličnost, jedan je od sagovornika koji je veoma otvoreno iznosio svoje stavove, često na samoj ivici provokativnog, izražavajući snažno mišljenje o istoriji i razvoju Mikonosa kao prostora i zajednice. On predstavlja najdublji i najpromišljeniji glas u filmu.

Film obiluje arhivskim materijalom i različitim vizuelnim formatima. Kako je tekao proces pronalaženja arhivskih snimaka i koliko su oni oblikovali finalnu strukturu filma?

- Arhivski materijal je veoma rano u procesu postao ključni deo emotivnog jezika filma. Sarađivali smo sa kanadskim producentom arhivskog materijala koji nam je mnogo pomogao u pronalaženju snimaka, kao i privatnih kolekcionara koji su u to vreme boravili na Mikonosu i snimali na 16mm traci, što je postalo važan deo naše arhivske građe. Vrlo rano tokom montaže shvatili smo da arhivski materijal ne može samo da ilustruje ono o čemu sagovornici govore. Umesto toga, tretirali smo ga gotovo kao emotivni kontrapunkt. Takođe smo, u skladu sa potrebama filma, kreirali i sopstvene „arhivske“ snimke. Snimili smo nekoliko scena kao rekonstrukcije Mikonosa s kraja sedamdesetih - modu ljudi tog vremena, autobus, plaže bez barova i suncobrana, noćne klubove. Snimajući na Super 8mm filmu, uspeli smo da veoma precizno uhvatimo ton i teksturu tog perioda. Arhivski materijal više nije služio samo dokumentovanju nestalog sveta. Postao je dijalog između prošlosti i sadašnjosti.

Da li je postojao trenutak tokom snimanja ili istraživanja koji vas je posebno emotivno pogodio ili iznenadio?

- Na samom početku projekta doneo sam kolegama fotografije koje sam sačuvao iz tog perioda. Bio je to snažan talas sećanja - ne samo na mesta i ljude, već pre svega na moje emocije iz tog vremena. Sećanja su se vraćala u fragmentima: jutarnja svetlost na luci, raspršena erotika, lica koja su postojala samo jednog leta, muzika koju nosi vetar, osećaj da je život nekako veći i slobodniji nego bilo gde drugde. Ono što me je iznenadilo jeste koliko su ta sećanja bila fizički prisutna. Nosila su atmosferu. Vraćala su senzacije za koje sam mislio da su potpuno nestale. Tokom intervjua na Mikonosu bilo je i trenutaka koji su za mene postali emotivno teški. Slušajući ljude kako govore o ostrvu kroz različite decenije, iznenada sam shvatio da svaka generacija isto mesto doživljava kroz slojeve duhova prošlosti. To saznanje promenilo je način na koji sam pristupio filmu. Prestao sam da tragam za „pravim“ Mikonosom, jer sam razumeo da ne postoji jedna istina koju treba pronaći. Ostrvo postoji kao mozaik ličnih mitologija — nekada se preklapaju, nekada protivreče jedna drugoj. Ono što me je tada najviše zanimalo bio je način na koji sećanje pretvara mesta u emotivne pejzaže. Ostrva ne pamtimo objektivno. Pamtimo ono što smo bili dok smo stajali na njima. Možda je upravo zato Mikonos nastavio da fascinira ljude kroz generacije. Svako dolazi verujući da otkriva nešto novo, a da pritom nesvesno hoda kroz nevidljive odjeke bezbrojnih života, ljubavi, sloboda i gubitaka koji su tu postojali pre njih. Mikonos je nekada bio prostor slobode i inkluzije, dok danas mnogi govore o ekskluzivnosti i gubitku autentičnosti.

Mislite li da turizam nužno uništava mesta koja idealizuje?

- Mikonos je veoma zanimljiv primer jer je njegov međunarodni identitet prvobitno bio povezan sa otvorenošću. Šezdesetih i sedamdesetih godina ljudi su dolazili u potrazi za slobodom, anonimnošću, eksperimentisanjem i zajedništvom. Umetnici, kvir zajednice, intelektualci, lutalice, bogati putnici i lokalci delili su isti prostor na način koji je za to vreme delovao neobično slobodno i prirodno. Onog trenutka kada neko mesto postane simbol, ljudi više ne dolaze samo da bi ga doživeli, već da bi učestvovali u mitu koji ga okružuje. To stvara pritisak — ekonomski, vizuelni i emotivni. Mesto polako počinje da igra verziju sebe koju svet očekuje da vidi. Zato se promene danas dešavaju veoma brzo. Ipak, trudim se da ne romantizujem prošlost u potpunosti. Svaka generacija tuguje za nestankom verzije nekog mesta koja je emotivno pripadala upravo njoj.

Iako govori o Mikonosu, film koji će biti prikazan na Beldocsu, otvara mnogo šire pitanje: zašto savremeni svet stalno pretvara „raj“ u proizvod? Da li ste želeli da „Super raj” bude i svojevrsni komentar današnje globalne turističke kulture?

- Apsolutno. U određenom trenutku trenutka film prestaje da bude samo o Mikonosu i postaje refleksija našeg savremenog odnosa prema globalnom turizmu. Mesta koja su nekada bila otkrivana postepeno danas se gotovo trenutno „konzumiraju“ kroz slike. Ljudi i pre nego što stignu na neku destinaciju već znaju kako bi trebalo da je dožive, fotografišu i žele. Naslov “Super raj” namerno nosi višeznačnost. S jedne strane, odnosi se na čuvenu plažu i mitologiju ostrva. Ali istovremeno nagoveštava nešto prenaglašeno, gotovo veštačko - kao da je sam raj unapređen u komercijalni proizvod. Veći. Glasniji. Ekskluzivniji. Vidljiviji. Na mnogo načina, "Super raj" postavlja pitanja: Šta se događa kada sama sloboda postane brend? Šta se događa kada autentičnost postane industrija? Može li neko mesto ostati emotivno stvarno nakon što postane globalno vidljivo?

Na šta ste želeli najviše film da fokusirate: na turizam, lokalnu zajednicu ili na promene kroz vreme?

-Mislim da je film najviše postao film o vremenu. O turizmu, svakako. O lokalnoj zajednici, apsolutno. Ali ispod svih tih tema nalazi se priča o transformaciji: o tome kako se mesta menjaju, kako se ljudi menjaju i kako sećanje menja sve kada prođe dovoljno godina. Zato film postavlja pitanje: „Šta se događa sa ljudskim iskustvom kada ga vreme pretvori u sećanje?“ Sećanje nikada nije neutralno. Ono montira, romantizuje, štiti rane. Izmišlja kontinuitet tamo gde možda nikada nije ni postojao. A mene je možda najviše zanimala emotivna cena te promene koja se dogodila tako brzo. Gorko-slatka istina u središtu filma jeste da veliki deo života provodimo tragajući za mestima i, manje-više, za „izgubljenim rajem“, dok zapravo tragamo za verzijom vremena koja se nikada ne može u potpunosti vratiti.