"OVAKO NISU REAGOVALI NI NA ’SRPSKI FILM’": Aleksandar Radivojević snimio svoj prvenac, ovakav film niste očekivali

Brutalan, dubok, ali i – duhovit? Prva dva ste mogli da očekujete od rediteljskog debija Aleksandra Radivojevića, ali treće sigurno ne. Posebno ako uzmemo u obzir niz naslova koje su ledile krv u žilama gledaoca širom Balkana – poput neverovatno hvaljene serije „Crna svadba“, do daleko kontroverznijeg „Srpskog filma“, koji je šokirao čitav svet. Međutim, njegov rediteljski prvenac "Karmadonna" ne liči ni na šta što je Radivojević do sada predstavio, a opet je vrlo očigledno da gledate film koji je mogao da proistekne samo iz njegove imaginacije.

Film prati trudnicu Jelenu, koja jednog dana dobija misterizan poziv sa morbidnom ponudom. Zbog tog poziva, bez mnogo izbora, kreće u krvavu noć koja prerasta u psihodeličnu noćnu moru. Noćnu moru koju retko ko na našim prostorima sme da stavi na papir, kamoli na bioskopsko platno.

Gledati Karmadonnu je poput sna - ali kada vas trese groznica. Radivojević nas nespremne sprovodi kroz ezoteričnu odiseju u čijem centru su trauma majčinstva, groteska, sumnjiva moralnost, i ljudska nezasitost. Delirijum ove satire olakšava povetarcima humora, a u ovom filmu Radivojević nema šta ne kritikuje ili ne spominje – kao da je želeo da sve svoje stavove o svetu i društvu spakuje u dva sata. Film nije za svakoga – ali nije ni Radivojević kao autor.

Nije horor u klasičnom smislu

Iako ljubitelj klasičnog horora, Radivojević ovog puta pravi zaokret ka savremenijim „bratom“ ovog žanra. Doduše, pre 15 godina, kada je prvi put nastao nacrt scenarija za ovaj naslov, "elevated horror" kao žanr nije ni postojao:

- Nisam tada, kada je nastao scenario uopšte imao svest o današnjoj modernosti i ne-modernosti. A Karmadonna nije baš ni horor u klasičnom smislu. Možda podseća na savremeni horor jer ima svašta eksplicitno da kaže o današnjem trenutku u Srbiji i svetu. „Elevated horor“ se kao žanr na vrlo direktan način bavi traumama i individualnoj, psihološkoj ravni, i toga ima prilično i u "Karmadonni", ali nisam o tome razmišljao na takav „programski“ način u vreme kada je nastala prva verzija scenarija.

Radivojević ističe da je ovo suštinski vrlo ličan i intuitivan film koji je propušten kroz čitav spektar žanrova. Iako je poznat po hororima, autor smatra da ovaj film čak najmanje pripada ovom žanru.

- Ovo je dosta intiman film, i prvenstveno je crnohumorna satira sa jakom trilerskom notom. Mnogi moji radovi imaju jak element komedije ili crnog humora. I ja ovaj film na formalnom nivou vidim kao buddy komediju-melodramu.

Iako film pulsira simbolikom i slikama, Radivojević želi da se publika ipak veže za karaktere u ovom filmu. Dinamika ovih likova kreće od duboko uznemirujućih do vrcavih, i stoga je Karmadonna jeste i jaka komedija, koja u potpunosti zablista u scenama koje najmanje očekujete – poput one kada se Mima Karadžić pojavi u žutom Versaće bademantilu.

- To je imidž koji smo kostimografkinja Kristina Kostić i ja „sklopili“. Mima nam je zapravo dao ideju, rekao je: „Trebalo bi da imam tu neke bokserske rukavice!“. I njegova želja nas je inspirisala, pa sam rekao „onda idemo do kraja“ - imamo čak i tetovažu Ivana Draga iz Rokija 4 na grudima!

Radivojević ima niz raznih scenarija koji čekaju svoj trenutak, ali imao je ličnu potrebu da se "Karmadonna" realizuje.

- Mislim da je savršen kao moj dugometražni debi u tom smislu, zato što je pored celog prisutnog žanrovskog arsenala ekstremno ličan, čak i na načine na koje ljudi ne mogu da vide. Vidljivo je za one koji znaju da gledaju, naravno, ali postoji i čitav intiman aspekt, koji možda ne može na prvi pogled da se dešifruje.

Međutim, ne želi da nam da puškice baš za sve.

- Eto, pokojni Dejvid Linč je bio toliko samozatajan u svom nastojanju da ni o čemu ne priča o interpretaciji filma, naročito eksplicitno o tome o čemu je film, i onda je možda bolje da ga neko negde u budućnosti razotkriva, ako bude u tom raspoloženju.

Ali to što Radivojević želi da publika iščita ovaj naslov na njihov način, ne znači da misli da namera umetnika nije bitna:

Reakcija publike u Torontu

- Ovo je priča o kreatoru sadržaja, onog što dramaturg u osnovi jeste. Cela stvar je u gušenju kreativnosti u neke najniže korporativne svrhe, i uopšte pojeftinjavanje ideja, ljudskog života, mislim, sve što je danas akutna problematika u korporativnoj diktaturi u kojoj živimo.

Film je premijerno predstavljen prošle godine na Filmskom festivalu u Torontu, a Radivojević je dobio posebno snažnu reakciju od jedne posetiteljke festivala:

- Zaista mislim da je većina publike generalno odlično reagovala na film. Naravno, bilo je raznih slučajeva - recimo, bila je intenzivna situacija na drugoj projekciji u Torontu, kakvu praktično nisam imao čak ni u slučaju „Srpskog filma“ - jedna žena iz publike mi prilazi dok ide odjavna špica i kao u Karpenterovom filmu, znači, u mraku prstom pokazuje na mene i kaže, „f**k you!“, i izlazi napolje. To je bila vrlo, vrlo zanimljiva reakcija. Zabavna mi je ta vrsta ekstremne reakcije na ovaj film, zaista se nisam očekivao da će ovaj film to da izazove. Ali eto, postoji i onih koji će biti lično uvređeni ovim filmom.

Inostrane recenzije fima bile su poprilično podeljene, verovatno jer se kritičari i gotovo 20 godina kasnije sećaju „Srpskog filma“, stoga i dalje etiketiraju Radivojevića kao šok-majstora koji svojim radom samo želi da pomeri granice, a da tu nema ničeg supstantivnog. Naš sagovornik se ne obazire mnogo na komentare da je „edgelord“ – na te komentare je do sada i navikao.

Umeren u odnosu na "Srpski film"

- U smislu edginessa, mislim da je ovaj film u odnosu na „Srpski film“ prilično umeren - ima taj čitav komedijski element koji je dominantan. Uvek je ta priča prisutna, kao ja sam edgelord koji pokušava po svaku cenu da šokira – nije baš tako. Meni te stvari dolaze prirodno. Ono što je u kontekstu priče koju želim da ispričam, a za šta mislim da bi postiglo maksimalni mogući efekat, idem u tom pravcu. Gađam na jednu vrstu ekstrema zato što to sama priča zahteva – pristup diktira sama ideja – objašnjava nam Radivojević, pa se nadovezuje.

- Ja volim ekstremne filmove, filmove koji guraju stvari do kraja - jer to su zapravo prizori koji vam ostaju u sećanju. Nije poenta u samom ekstremu, da pokušavate da izazovete šok, već da gurnete ideju do njenih krajnjih konsekvenci i to se onda pretopi u jednu ikoničnu sliku koja će vam zauvek ostati u sećanju. Vrsta filma koja je neizvesna, krvavo spektakularna, to je nečija „šolja čaja“, baš kao što neko voli mjuzikle i muzičke sekvence. Ovde su sekvence nasilja jedan tip baleta - upečatljivi, ekspresivni momenti koji vam posle ostanu u sećanju.

Radivojević smatra da "Karmadonna", naročito u sadašnjem trenutku može da komunicira odlično sa publikom koja suštinski zna gde živi, zna šta se dešava oko nje i u čemu je primorana da učestvuje.

- Mislim da to korespondira s vremenom na određen način. A rekao bih da ovaj film može na isti način da pruži neku vrstu izlaza iz čitave naše neprijatne situacije na jedan meditativan način - kako izaći iz začaranog kruga korporativnog ropstva - makar u mentalnom smislu.

"Karmadonna" je na redovnom bioskopskom repertoaru.