Lazar Vozarević: I junak i žrtva svoje umetnosti istovremeno

Lazar Vozarević bio je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog i jugoslovenskog modernog slikarstva i slikar koji je za svoju umetnost živeo i umro, ostavljajući nam svedočanstvo o tom trnovitom putu kroz svoja dela.

Prošla 2025. godina nosila je važan jubilej, 100 godina od rođenja ovog srpskog slikara i likovnog pedagoga (15. jun 1925. - 29. mart 1968.), a tim povodom u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu otvorena je izložba "Lazar Vozarević. Galerija u gostima" koja traj sve do 31. januara 2026. godine. Autorke izložbe su direktorka Galerije "Lazar Vozarević" iz Sremske Mitrovice Marija Vuruna i kustoskinje GMS Ivana Rastović i Ivana Janjić.

Na izložbi upriličenoj u Galeriji Matice srpske izložen je kompletan opus Galerije "Lazar Vozarević" iz Sremske Mitrovice, čime se stiče celovit uvid u umetnikov lik i delo. Kustosko vođenje omogućiće posetiocima da u potpuno intimnoj atmosferi, takoreći, nasamo sa umetnikom osete kako je izgledao put stvaralaštva koji ga je vodio od uticaja impresionista, preko postkubizma do enformela i postenformela - faze koja će se kasnije nazivati Lazarevim "zlatnim periodom" i koja će ga postaviti na zasluženo mesto u modernom slikarstvu.

Već na prvom koraku upoznaćemo Lazara u dečijem dobu, onakvog kako je sam sebe opisivao: "Oduvek sam imao potrebu da slikam. Kao sedmogodišnji dečko preslikavao sam dopisne karte i bio u stanju da po dva dana ne ustanem od stola. Kad bi se to dogodilo, nisam osećao glad i drugi su mi donosili da jedem. (...) Od kada znam za sebe život je bio borba. Danas, kada stanem pred platno, čini mi se da ne slikam, već da se borim. Borim se za apsolutnu borbu u slikarstvu" (1959).

O tome će nam svedočiti fotografije ovog, u umetnost zaljubljenog dečaka, estetu od malena. Sveska sa crtežima iz detinjstva odmah nam poručuje ono što nam je odrasli Lazar poručio rečima: "Deca nisu deca, nego odrasli ljudi sa svojim velikim i teškim problemima koji mi odrasli ne shvatamo jer smo ih zaboravili".

Dakle, već tu, na samom početku shvatamo svu težinu koju nosi Vozarevićevo stvaralaštvo, a potvrdu dobijamo pričom o teškom detinjstvu, ranom gubitku oca, preležanoj teškoj upali pluća, selidbi u Beograd, a potom i svemu onome sa čime se suočio kasnije, učešćem u Drugom svetskom ratu i činjenicom da ga je to na izvestan način oblikovalo kao umetnika.

Snažna interakcija sa Pikasom

Lazar Vozarević je bio prva generacija posleratnih umetnika, a prvi svoj nastup 1951. godine imao je kao deo grupe "Jedanaestorica". Na platnu "Porodica" vide se osnovne premise koje preuzima od Pikasa i to su karakteristike ranog Vozarevića. Kako je sam Vozarević video umetnički put svedoče reči samog umetnika:

"Počeo sam od impresionista, od Sezana. Posle sam počeo da kopiram klasične majstore pa opet slikao na način koji podseća na impresioniste. Onda sam prešao na postkubanistički tretman, koji mi je poslužio kao osnova, forma, a u suštini sam tražio inspiraciju u našim drevnim freskama i ikonama. Jedno vreme sam se bavio enformelom i smatram da je to vrlo korisna faza jer uopšte mislim da umetnik ne treba da se ogluši o savremena traženja i da ih prezre, ali treba sačuvati individualnost po svaku cenu". (1959.)

Motiv smrti i motiv materinstva "prate" Vozarevića

Iako je bio otvoren ka različitim uticajima, u jednom trenutku okrenuo se svetu drevnih kultura, pronalazi nit između mita i stvarnosti, što je jasno vidi na slici "Devojka sa tamburom", čućemo na autorskom vođenju. Vrlo brzo menja odnos ka liniji, ona postaje racionalnija, geometrijska, oštrija. Tema smrti, pored teme materinstva počinje da se javlja.

Smrt oca, Drugi svetski rat i odlazak na front, ali i činjenica da se nakon rata njegov atelje nalazi u kompleksu Starog sajmišta, koji je bio koncentracioni logor u vreme rata oblikovali su Lazarevo stvaralaštvo. To se, između ostalih jasno vidi i na kompoziciji "Obešeni".

Kako navodi Marija Vuruna, direktorka Galerije "Lazar Vozarević", postoji jedna urbana legenda da je pravi Vozarević poginuo i da se nije vratio iz rata, a da je taj drugi Lazar koji se pojavio bio mnogo talentovaniji i više radio od njega, a on je voleo tu priču da priča svojim prijateljima u šali, podvlačeći taj motiv smrti koji ga je zaista opsedao od najranijeg detinjstva.

- Šalio se na taj račun iako na ovim slikama vidimo da ga je to duboko tištilo – ističe Vuruna.

Pored smrti, tema materinstva ostaje Vozarevićeva stalna preokupacija, što se vidi i na njegovim kolažima iz 60-tih godina. Vrlo rano se javlja u njegovom stvaralaštvu - vertikalne linije, figure na neutralnoj pozadini postaju dominantne čime dobijaju spiritualnu energiju, javlja se avokacija na prikaze Bogorodice sa Hristom, što još više jača duhovnost u njegovim delima.

Dakle, Vozarević je bio umetnik koji se sposoban da sažme različite uticaje i da kroz njih ispolji svoj jedinstveni govor. Tome svedoči i njegova sledeća faza stvaralaštva – enformel.

Lazar 1960. stvara prve enformel slike, gde kroz savremeni likovni jezik interpretira tradicionalne teme stvarajući tehnički prepoznatljivi umetnički izraz. Kroz uvođenje neslikarskih materijala nema toliku kontrolu nad stvaranjem umetničkog dela, ali uspeva da unese motive srpskih fresaka i ikona koje jasno prepoznajemo, navodi se u autorskom vođenju.

Zlatno doba postenformela, Lazar "zatvara" krug

Upotreba tapetarskih nitni koje je Vozarević nazivao "pulijama" obeležiće ovaj period slikarevog stvaralaštva i doneće mu priznanje koje je priželjkivao dugo.

Svedočanstvo kaže da je Vozarević jednom prilikom u Studenici zajedno sa prijateljem Nikolom Radoševićem sedeo u trpezariji gde su monasi večerali, a pored njega se našla jedna stolica koja će postati izvor njegove inspiracije. Pohabana, od crne kože koja se razvukla i postala crvena, a koju su monasi sastavljali ponovo tapetarskim nitnama (pulijama), privukla je Lazarev pogled i on je samo rekao: "To je to, ovo je savremena srpska umetnost, ovo je put kojim ću ja ići".

U zlatnom periodu, odnosno "postenformelu" nastaje i čuvena slika "Krug" koja je ušla u selekciju Jugoslavije za 9. bijenalu u Sao Paulu, velikoj međunarodnoj smotri modernog stvaralaštva.

"Ova slika je moja, jer je puna originalnosti" – rekao je američki bogataš Dejvid Rokfeler daleke 1967. godine kada je u Brazilu ugledao delo Lazara Vozarevića "Krug". I bila je njegova sve do smrti, 2017. godine kada joj se na pet godina gubi svaki trag.

Kada se početkom 2022. godine pojavila informacija kako se slika istog naziva pojavila na aukciji u SAD, započeo je takoreći detektivski posao.

Informacije, koje su stizale iz aukcijske kuće, o dimenzijama, stanju i izgledu slike, upućivale su da se radi o originalnom delu. Nalepnica, etiketa, na poleđini slike, sa podacima, bila je identična onoj, sa slika "Kohezija" i "Veliko pakovanje", iz galerijske kolekcije, koje su izlagane na 9. bijenalu u Sao Paulu, svedočila je Marija Vuruna.

Potom i obiman materijal Bijenala koji je potvrdio da je Vozarević prodao nekolicinu slika na ovoj manifestaciji, a među njima ona najvažnija - papir, sa memorandumom Bijenala, kucan na pisaćoj mašini kojim se potvrđuje da je kupac slike - Dejvid Rokfeler.

Konačno, slika se našla u privatnoj kolekciji kolekcionara iz Beograda i na ovaj način "došla kući" nakon gotovo pola veka.

Crveni kabriolet kao znak prkosa

Urbana legenda kaže, a više aktera tog vremena je potvrdilo priču da je od novca koji je dobio prodajom slike "Krug" Vozarević kupio crveni kabriolet, vozilo koje nije bilo tipično da se vidi na ulicama Beograda.

Kako kaže Marija Vuruna, Vozarević je smatrao da je konačno dobio novčano priznanje za svoje delo.

- Prkosio je svojim slikama, prkosio je svojim izjavama, taj crveni automobil je bio njegov znak prkosa. Nažalost on nije doživeo da dobije finansijsko priznanje za svoj rad jer je brzo nakon toga preminuo. Crveni kabriolet je sada u privatnom vlasništvu, otkupljen je, nalazi se u privatnoj kolekciji u Beogradu i svojim postojanjem predstavlja pravi odraz njegovog bunta – navodi za "Blic" Vuruna.

Nakon Sao Paola i novčanog priznanja koje je Lazar dobio, postoji priča da je Volt Dizni, baš zbog njegovog crtačkog umeća želeo da angažuje Vozarevića da radi u njegovom crtačkom studio. Njegova ćerka je potvrdila priču o velikim planovima da pređe da živi i radi u Americi, ali je njegova smrt prekinula te planove.

Nije se odrekao Vizantije

Vizantijsko nasleđe koje je Vozarević negovao vidi se naročito kroz delo "Oplakivanje" koje se nalazi u vlasništvu Matice srpske, a otkupljeno je direktno od umetnika godine kada je nastala u njegovom ateljeu na Starom sajmištu.

"Dosad je Vizantija u mojim slikama bila nostalgija za prošlošću. Sada je to moja budućnost, moj dalji razvoj. Ja se Vizantije nikad neću odreći, jer posle toga ja više ne bih bio slikar. Kod nas je mnoge ljude stid da budu svoji. Kakva zabluda!" – rekao je Lazar Vozarević jednom prilikom.

I zaista, Vizantije se nikada nije odrekao.

Umro je 29. marta 1968. u Beogradu od trovanja krvi izazvanog isparenjima hemijskih sredstava pomoću kojih je želeo da na slikama dočara Vizantiju. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Na vest o Vozarevićevoj smrti, u "Večernjim novostima" se u martu 1968. godine pojavila izjava vajara Aleksandra Zarina:

"Ja ne znam od čega je umro, ali kažu da je od trovanja bojama, kojima je vršio neke nove eksperimente. Ako je to tačno, gotovo da tu ima neke stravične simbolike. Umro je kao slikar: od slikarstva i za slikarstvo".

Lazar se vraća kući

Izložba "Lazar Vozarević. Umetnik u gostima" novosadskoj publici će biti dostupna do 31. januara 2026. godine. Potom, prema najavama Marije Vurune, krajem oktobra u matičnoj galeriji u Sremskoj Mitrovici moći će da se vide sve slike Lazara Vozarevića, ali i dela koja se nalaze po privatnim kolekcijama, kao i najvažnija među njima – "Krug".

Na istom mestu videćemo još jednom ko je bio Vozarević: kolekcionar različitih iskustava, ali onaj koji je umeo da ih prikaže na sebi svojstven način, kako ga opisuje Vuruna.

U nedelju 25. januara u 13.00 i 17.00 sati biće organizovana kustoska vođenja kroz izložbu, a publiku će sa delima upoznati muzejska savetnica msr Mirjana Brmbota i muzejska edukatorka Milica Milošević.