Helena Vitman je ovogodišnja dobitnica nagrade "Underground Spirit" Festivala evropskog filma Palić za izuzetan doprinos nezavisnoj i inovativnoj kinematografiji.
Inspiraciju za filmove pronalazi u mestima bogatim pričama, istorijom i slojevitim pejzažima, sa željom da dublje istraži njihov karakter.
Helena Vitman, nemačka rediteljka i jedna od najznačajnijih autorki savremenog evropskog autorskog filma, ovogodišnja je laureatkinja nagrade „Underground Spirit“ Festivala evropskog filma Palić.
Povodom nagrade koje se dodeljuje autorima za izuzetan doprinos nezavisnoj i inovativnoj evropskoj kinematografiji, Vitman je za “Blic” govorila o značaju ovog priznanja, prvim utiscima iz Vojvodine, inspiraciji koju pronalazi u prostorima i pejzažima, odnosu dokumentarnog i igranog filma, kao i o novom dugometražnom ostvarenju na kojem trenutno radi.
Po čemu se ova nagrada razlikuje od drugih koje ste do sada osvojili?
- Posebna je po tome što je namenjena nezavisnom filmu. Međutim, rekla bih da ide i korak dalje. Nezavisna kinematografija može biti velika, može biti i umetnička ili autorska, ali ova nagrada je usmerena ka filmovima koji pomeraju granice. Posebno je važno što je dodeljuje filmski festival. To joj daje poseban značaj. Reč je o evropskom filmskom festivalu koji zauzima važno mesto u evropskoj kinematografiji i mislim da takve festivale treba čuvati i podržavati.
U Srbiji ste prvi put?
- Ne, bila sam u Beogradu pre tri godine i to Beldocs festivalu.
Mislite li da biste mogli da snimate film i na Paliću?
- Mislim da bih mogla. Istina, ovde sam veoma kratko. Stigla sam prekjuče uveče, tako da sam zapravo imala samo jučerašnji dan da prošetam, upoznam ljude i steknem prvi utisak. Ali park na Paliću, na primer, ima nešto zaista posebno. Veoma je miran. Ne znam šta se tačno dešava oko jezera, ali sve je izuzetno lepo uređeno. Imam utisak da mesto istovremeno ima nešto pomalo sablasno, a opet veoma svetlo i vedro. To je zanimljiva kombinacija. Ne deluje napušteno niti pusto, ali ipak poseduje neku posebnu prazninu. Volela bih da ga bolje istražim. Imam osećaj da ovo jezero krije mnogo priča koje tek treba otkriti. Naravno, tu je i čitav region. Nalazimo se blizu granice sa Mađarskom, ovo područje ima dugu istoriju, ovde se govori mnogo jezika i žive različiti narodi. Mislim da postoji mnogo tema koje bi mogle da budu inspiracija za film.
Šta vas najviše inspiriše kada birate lokacije za snimanje?
- Privlače me mesta za koja imam osećaj da kriju mnogo priča i mnogo toga što još ne poznajem, ali verujem da mogu mnogo da razumem ako na tom mestu provedem dovoljno vremena i dublje istražim njegovu prošlost i sadašnjost. Zanimaju me prostori koji imaju mnogo slojeva, mnogo istorije u sebi. Na kraju, kroz film pokušavam da pronađem slike, zvukove i atmosferu. Veliki je dar kada se svi ti tragovi već nalaze u predmetima, površinama ili pejzažima, kada su već vidljivi i gotovo čujni.
Kako pronalazite ravnotežu između dokumentarnog filma i poetske fikcije?
- Uvek polazim od stvarnih iskustava i stvarnosti, tako da u mojim filmovima uvek postoji dokumentarni element. Ali kada uđem u fikciju, osećam da se oslobađam. Imam mnogo više slobode i ponekad upravo fikcija može da kaže više o našoj stvarnosti nego kada se strogo držim dokumentarnog pristupa. Naravno, ne govorim da je to univerzalno pravilo. To je jednostavno moj način rada. Za mene je taj proces i igra. Uživam u tome da oblikujem stvarnost koju zatičem.
Kada govorimo o prostoru u vašim nekonvencionalnim narativima, kakve emocije želite da probudite kod publike?
- Ne težim jednoj određenoj emociji. Mislim da je najveći uspeh kada publika zajedno proživi jedno iskustvo u bioskopu. To iskustvo može izazvati veoma različite emocije. Videla sam da različiti ljudi reaguju na različite stvari, jer svako nosi svoje životno iskustvo. Kada kažem da želim zajedničko iskustvo, mislim i na naše telo i na naša čula. Volela bih da film učini gledaoce osetljivijim, otvorenijim za ono što vide i osećaju.
Na koliko projekata trenutno radite i šta ćemo sledeće gledati od vas?
- Trenutno radim na svom narednom dugometražnom filmu. Veći deo filma je već snimljen, sada sam u fazi montaže, a u septembru ćemo snimiti još četiri dana materijala za prolog. Posle toga imam ideju za jedan kratki film.
A o čemu će biti vaš novi dugometražni film?
- Film se zove „Die Stadt“ (Grad). Glavna junakinja je žena koja ima zadatak da pronađe jednog mladića. Međutim, film se ne bavi samo tom potragom. Ona prolazi kroz grad, susreće različita mesta i ljude, pa je njeno putovanje istovremeno i unutrašnje putovanje.
