ISPOVEST MAĐARSKOG REDITELJA Kornel Mundrucou otvara dušu i otkriva kako TIŠINA, DETINJSTVO i KULTURA oblikuju njegove filmove

Ovogodišnje, 33. izdanje Festivala evropskog filma Palić svečano je otvoreno uručenjem nagrade „Aleksandar Lifka“ mađarskom reditelju Kornelu Mundrucou.

Ovo prestižno priznanje dodeljuje se za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, a mađarski reditelj jedan je od najznačajnijih autora savremenog evropskog filma, poznat po autentičnom filmskom izrazu i nagrađivanim ostvarenjima koja pomeraju granice sedme umetnosti.

Tim povodom razgovarali smo sa Mundrucom o značaju evropskog filma, inspiraciji koju pronalazi u stvarnosti, odnosu prema tišini na filmu, saradnji sa glumcima i životinjama, ali i o tome zašto veruje da kultura ima moć da menja društvo.

Šta vam ovo priznanje znači, posebno u kontekstu evropske kinematografije, budući da se dodeljuje za doprinos evropskom filmu?

- Za mene je ovo snažna poruka da budem hrabar i da nastavim hrabro da stvaram. Evropska kinematografija je izuzetno inovativna, ali istovremeno hronično nedovoljno finansirana. Naši filmovi možda ne izgledaju kao holivudski, ali su često mnogo složeniji na intelektualnom nivou. Mislim da je veoma važno da sačuvamo taj snažan identitet. To je pitanje intelektualne vrednosti i kulturnog nasleđa. Moramo da verujemo u evropsku kinematografiju kao sedmu umetnost, a ne samo kao oblik zabave. Zato ovu nagradu doživljavam kao poruku da nastavim da budem hrabar, da rizikujem i istražujem nove teritorije u okviru sedme umetnosti.

Kada biste mogli da snimite film o jednom trenutku iz svog života, koji bi to trenutak bio?

- Verovatno bi to bilo nešto vrlo lično. Rođen sam sedamdesetih, a odrastao osamdesetih godina. Zanimljivo je da nema mnogo filmova o Mađarskoj osamdesetih. U poslednje vreme sve više razmišljam o sopstvenom detinjstvu, o tom iskustvu odrastanja između sovjetskog uticaja i svega što je dolazilo sa Zapada, kao i o onome što nam je tada nedostajalo. Mislim da u tome postoji veoma zanimljiva priča. Kada bih se vraćao u prošlost, voleo bih da snimim film inspirisan svojim detinjstvom.

Koju emociju je najteže preneti na filmsko platno?

- Emociju uopšte. To je ono što je najteže. Bilo da je reč o agresiji ili ljubavi, najvažnije je da publika tu emociju zaista oseti, a ne da izgleda kao puko glumljenje. Priču, strukturu ili dramaturgiju lakše je izgraditi. Ali kada prava ljudska emocija treba da se rodi u glumcu ili glumici, to je najteži deo posla.

Poznajete mnoge srpske reditelje. Sa kim ste posebno bliski?

- Stefan Arsenijević je moj prijatelj. Radili smo zajedno na jednom filmu. On je izuzetan autor i, koliko znam, danas predaje i postao je jedna od vodećih ličnosti nove generacije srpskih filmskih stvaralaca. Mislim da je to veoma važno. Naravno, veoma cenim i rane filmove Emira Kusturice. Takođe, filmovi Dušana Makavejeva ostavili su snažan utisak na mene. Ipak, po mom mišljenju, Kusturičini noviji filmovi izgubili su onu snagu koju su imali njegovi raniji radovi.

Kada govorimo o srpskom filmu, koji vam je omiljeni?

- Filmovi Stefana Arsenijevića, naravno. Nažalost, ne pamtim tačne naslove.

Prvi je bio “Ljubav i drugi zločini”, a drugi “Strahinja Banović”...

- Da, upravo taj, o migrantima. Bio je zaista prelep film.

A koji vam je Kusturičin film omiljen?

- “Dom za vešanje”. Ali obožavam i Makavejevljev “Sweet Movie” (“Slatki film”). To je film koji zaista mnogo volim.

U vašim filmovima tišina ima veoma važnu ulogu. Koliko vam je ona značajna u odnosu na dijalog?

- Uvek imam želju da snimim potpuno nem film, bez muzike, bez dijaloga. Međutim, na kraju se uvek pojave i muzika i razgovori. Isto je i sa kamerom. Uvek mislim da je neću pomerati, a na kraju je stalno u pokretu. Tišina je, zapravo, sve. Postoji jedna prelepa misao da je tišina između dve reči važnija od samih reči. Mislim da je to potpuno tačno. Verujem da je isto i u filmu. Upravo ono što se događa između dve dijaloške scene približava publiku likovima. Tišina često može da kaže mnogo više od izgovorenih reči. Jezik služi komunikaciji, ali i manipulaciji. Rečima opisujemo ono što osećamo, ali ne uspevamo uvek da izrazimo suštinu. Tišina je, međutim, vaš lični prostor. Ona je uvek iskrena, jer pripada samo vama.

U svojim filmovima radili ste i sa glumcima i sa životinjama. Ko je bio lakši za saradnju, ljudi ili životinje?

- Zapravo ljudi. Ali kada uspete da uspostavite pravi odnos sa životinjom, to je nešto posebno. Bilo da su u pitanju psi, golubovi ili neke druge životinje, one mogu da osete i razumeju ono što želite. Ljudi često misle da su životinje glupe i da ne razumeju šta od njih tražimo. Zato pokušavaju da ih kontrolišu ili manipulišu njima. Međutim, moje iskustvo govori suprotno. Potrebno je samo mnogo strpljenja. Kada životinja zaista shvati šta od nje očekujete, počinje da vam pruža mnogo više nego što ste mogli da zamislite. Tada više ne morate ništa da tražite od nje, jednostavno počinje da daje. To se dogodilo i tokom snimanja filma “Beli Bog”. U jednom trenutku imali smo osećaj kao da snimamo dokumentarac o prirodi. Nismo više usmeravali životinje i govorili im šta da rade, samo smo posmatrali ono što nam same pružaju. To me podseća na rad Džejn Gudal. Potrebno je provesti mnogo vremena sa životinjama, ali ono što dobijete zauzvrat je neverovatno. Ne mogu da kažem da mi je neki glumac ili glumica promenio život, ali životinje svakako jesu.

Šta vas više inspiriše, snovi ili stvarnost?

- Stvarnost. Zato što živimo u stvarnom svetu i uvek polazim od sopstvene stvarnosti i stvarnosti društva u kojem živim. Naravno, u mojim filmovima postoje magični elementi, ali oni su više simbol ili nagoveštaj da ono što gledamo nije doslovna stvarnost. Čim postavite kameru na određeno mesto, stvarnost više nije potpuno stvarna. Već ste napravili izbor, stilizaciju, stvorili novu stvarnost. Zato ne verujem u realizam u njegovom doslovnom smislu. Međutim, kada počinjem da radim na filmu, uvek krećem od svojih stvarnih emocija, svog mesta u društvu i istina koje to društvo nosi. Snovi mogu da budu inspirativni, ali moji filmovi prvenstveno nastaju iz stvarnosti.

Postoji li neka tema koju do sada niste imali snage da obradite u svojim filmovima?

- Postoje određene stvari koje me plaše. To su, na neki način, moji lični tabui. Nije reč o tome da smatram da takve teme ne treba obrađivati, već postoje područja u koja jednostavno ne želim da ulazim. Na primer, nasilje nad decom. Iako je ono, nažalost, deo naše stvarnosti, ja nisam u stanju da ga prikazujem na filmu. Imam osećaj da bih time iskorišćavao tuđu patnju i to ne mogu da uradim. Takođe, nisam ljubitelj horor filmova. Kada ih gledam, ili mi izazivaju smeh ili me iskreno plaše. Nijedna od te dve reakcije nije ono što tražim u bioskopu. Zato jednostavno ne volim horor.

Verujete li da film može da menja društvo?

- Duboko verujem u to. Verujem da je kultura jednako važna kao i hleb. Pogledajte samo šta se dogodilo u mojoj zemlji tokom poslednjih osam godina. Kultura je bila ozbiljno zapostavljena, finansijska podrška gotovo potpuno ukinuta, a upravo kultura daje snagu jednom društvu. To važi i za film. Kultura je naša duša. Zato sam uveren da upravo kroz kulturu možemo da menjamo društvo.

Možete li nam reći nešto o saradnji sa Ejmi Adams na vašem poslednjem filmu?

- Ejmi Adams je izuzetna. Ona je pravi genije. Ona je jedna od onih glumica kojima reditelj gotovo da nije potreban. Toliko temeljno izgradi svoj lik da, kada je gledate na setu, imate osećaj da ona o tom liku zna više nego vi kao reditelj. Veliki glumci upravo to rade, oni poznaju svog junaka bolje od bilo koga drugog. To je neverovatna vrednost i ogroman dar. Zbog toga smatram da je Ejmi Adams istinski umetnik.