FELJTON "Filozofija gluposti" Laš Fr. H. Svensen (2): Glupost se neće sama prepoznati

U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.

Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.

Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…

Drugi nastavak feljtona:

Povratne informacije od sveta mogu poslužiti kao rezultati nekog ispita. Pri ocenjivanju ispitnih odgovora redovno se susrećemo sa odgovorima iz kojih se vidi da student ne vlada gradivom, no svejedno pokušava da odgovori na pitanje najbolje što ume. Za primer ćemo uzeti studenta koji treba da objasni razliku između slučajne iako tačne generalizacije – na primer da svi studenti u poslednjem redu učionice nose majicu bele boje – i naučnog zakona, a on napiše da je razlika u tome „što naučne zakone u Norveškoj donosi kralj.“ Kao ispitivač malo se nasmejete, počešete se po glavi i probate da rekonstruišete studentov način razmišljanja, a onda se još malo nasmejete kad shvatite šta se odvijalo u studentovoj glavi, a u ovom slučaju dotični između ostalog nije razumeo razliku između naučnih zakona i pravnih akata.

Neuspeh u spoznaji

Ovaj esej je mali doprinos filozofskoj disciplini koja se naziva epistemologija vrline. Reč „epistemologija“ predstavlja složenicu dveju grčkih reči, episteme (spoznaja, znanje, uvid) i logos (razum, učenje). To je, drugim rečima, učenje o spoznaji. „Vrlina“ je prevod grčkog pojma arete, što znači izvrsnost. Etika vrline tako predstavlja učenje o izvrsnosti čoveka kao delatnog bića. U skladu s tim, epistemologija vrline predstavlja učenje o izvrsnosti čoveka u spoznajnom procesu. Ovaj esej objašnjava neke od razloga zašto i kako dođe do neuspeha u našoj spoznaji. Osobine poput arogancije, uskogrudosti, svojeglavosti, neprijemčivosti prema argumentima, nepokazivanja volje i sposobnosti da se prizna greška, površnosti i nepažnje, smanjiće verovatnoću da neko dođe do razumnih zaključaka. Ako želite da budete iole razboriti, trebalo bi da navedene osobine aktivno pokušate da prepoznate i ugušite u sebi.

Imanuel Kant (1724-1804) pravi razliku između „slabosti“ i „bolesti“ duha i smatra da između njih postoji kategorička razlika. Ja lično tvrdim da se radi o prelaznom stanju u kom se dovoljno radikalne „slabosti“ duha približavaju stanju „bolesti“. Kad se na primer upustimo u diskusiju s ljudima sklonim teorijama zavere, često nije jasno na koju stranu te osobe naginju i u većini slučajeva je teško odupreti se zaključku da je reč ne samo o gluposti ili idiotizmu, već jednostavno o ludilu, jer su ti ljudi daleko izvan svih granica ljudske racionalnosti. Idiotizam mi se pomalo čini kao lepljiva traka za muve. Proveo sam i previše sati svog života na internetskim platformama posvećenim ili apsurdnim teorijama zavere na gotovo svaku temu ili najluđim idejama alternativne medicine. Teško da su me te platforme učinile mudrijim, ali svakako su me zabavile.

Poput vožnje u pijanstvu

Neko bi mi sada mogao prigovoriti kako jednostavno etiketiram svoje neistomišljenike kao glupe, a to bi bilo baš jer tako iznosim argumentum ad hominem u kom napadam same osobe umesto njihovih shvatanja. Međutim, u ovom kontekstu nije toliko važno kakva su vaša shvatanja, već kako ste došli do njih. Niste glupi ako pravite greške, već je način na koji pravite tu grešku taj koji određuje koliko ste glupi. Čak možete imati i potpuno korektno mišljenje o nekoj temi, a istovremeno biti glupi ako imate glup pristup. To vam je poput vožnje pod uticajem alkohola: Možete stići kući a da ne naudite sebi ili drugima, ali svakako ste idiot koji je vozio pijan. Stepen vaše gluposti ne zavisi od tačnosti ili netačnosti vaših mišljenja, već od načina na koji ste do njih došli.

Glupost i idiotizam se neće sami prepoznati – oni su slepi pred činjenicom da su glupi ili idiotski. Ipak, mogućnost samospoznaje uvek postoji jer smo svi sposobni za više od jedne misli, te u sebi možemo prepoznati i glupost i idiotizam ako se samo otvorimo prema mogućnosti da oni leže u nama.

Trn ili balvan u oku

Mnogo je lakše postati svestan tuđe gluposti i idiotizma nego svog, što je poprilično verodostojno istaknuto u Besedi na gori: „Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a ne primećuješ balvan u svome oku? Ili, kako možeš da kažeš svome bratu: „Daj da ti izvadim trun iz oka“, a u svome oku imaš balvan? Licemere! Najpre izvadi balvan iz svoga oka, a onda gledaj kako da izvadiš trun iz oka svoga brata.“

Filozofija se u osnovi bavi samospoznajom, ispitivanjem sopstvenih misaonih obrazaca i pogleda na svet. Do ovih spoznaja ne može doći niko drugi umesto vas. Morate sami. Knjiga kao što je ova u najboljem slučaju može vam pomoći da osvestite sopstvenu sklonost ka gluposti, idiotizmu i glupom idiotizmu, i pokazati vam iz više uglova kako se i zašto sramotite. Zatim će doći red na vas da nešto preduzmete u vezi s tim, dobro znajući da je sve to Sizifov posao – da nikad nećete stići do krajnjeg cilja.

(Oprema - redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Raskošno obilje gluposti“)