Globalni nedostatak đubriva prouzrokovao je rast cena i neizvesnost u snabdevanju širom sveta, što utiče na poljoprivredu i cenu hrane
Srbija je posebno zavisna od uvoza azotnih đubriva iz Rusije i drugih zemalja, a domaća proizvodnja nije dovoljna za zadovoljenje potreba
Sve su češće žalbe na globalni nedostatak đubriva, i to upravo pred početak sezone sadnje. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede upozoravaju da bi ova nestašica mogla da dovede do rasta cena hrane. Poremećaji u snabdevanju već se osećaju širom Afrike, gde se mnogi poljoprivrednici oslanjaju na uvoz đubriva sa Bliskog Istoka i iz Rusije. Indija je već uvela subvencije kako bi olakšala troškove poljoprivrednicima, dok je Rusija, radi zaštite domaćeg tržišta, obustavila deo izvoza azotnih đubriva.
Gas je ključan za proizvodnju đubriva, jer se iz njega kroz Haber-Bošov proces dobija amonijak, osnovna sirovina za azotna đubriva, pa svaki rast cene gasa direktno utiče i na rast cena đubriva.
Kako je Rusija jedan od najvećih proizvođača i važan izvor i gasa i đubriva, rat i poremećaji u njenoj infrastrukturi dodatno utiču na proizvodnju i izvoz. Uprkos političkim tenzijama, đubrivo se i dalje kupuje gde ga ima, jer je neophodno za proizvodnju hrane, što održava visoke cene i nestabilnost na tržištu.
Postavlja se pitanje može li Srbija da oseti posledice ovih kretanja i da li se može očekivati poskupljenje hrane. O tome su za "Jutro na Blic" govorili stručnjaci iz ove oblasti.
Srbija oslonjena na rusko tržište
Zoran Rajić, šef katedre za menadžment u agrobiznisu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, istakao je da je Srbija prošle godine uvezla oko milion i dvesta hiljada tona različitih vrsta đubriva. Naveo je da se deo uvoza odnosio i na Iran, oko 100.000 tona, ali je naglasio da sve zavisi od vrste đubriva i tržišta sa kog dolazi.
Posebno je ukazao na to da je Srbija značajno oslonjena na rusko tržište, koje je ključno za snabdevanje azotnim đubrivima, što predstavlja problem u trenutnim okolnostima. Kada je reč o fosfornim đubrivima, objasnio je da postoji zastoj u transportu kroz moreuze, što dodatno komplikuje snabdevanje. Takođe je naveo da je Srbija prošle godine uvezla oko 105.000 tona ureje.
Problem može da se pojavi tek na jesen
Uroš Davidović, dugogodišnji poljoprivredni novinar, ukazao je da je u prva dva i po meseca ove godine već uvezeno oko 43.000 tona đubriva, što pokazuje da su određene količine obezbeđene na vreme. Ipak, naglasio je da bi problem mogao da se pojavi na jesen, kada bude potrebno nabaviti nove količine.
- Trgovci su na kraju popustili, oni su na kraju krenuli da prodaju to jer su videli da poljoprivrednici pametno ne kupuju đubrivo po tim cenama. Na kraju su oni krenuli da ga prodaju - digli su cene, ali nisu digli cene toliko kako su mogli. Još uvek ga prodaju ispod cene, ali sa dobrom zaradom. Ali, biće problem za jesen, kad bude trebalo da poruče nove količine. Problem je što ne mogu dakle da poruče nove količine i što su te cene preskupe. Oni sad namerno ne poručuju jer je to postala rizična roba - objasnio je Davidović.
Davidović je naglasio i da postoji veliki rizik u nabavci novih količina, jer su cene visoke i nestabilne, pa postoji bojazan da bi cena mogla da padne nakon kupovine.
- Vrlo verovatno cena neće pasti. Možda će, sad to je pitanje ko će prvi da popusti u toj igri između proizvođača đubriva i trgovaca đubriva. Poenta u toj svojoj zbrci je da će vrlo moguće i uvoznici malo da smanje količinu đubriva koju će oni uvoziti za jesen, za sledeće proleće - rekao je Davidović.
Evo koliko povećanje cena hrane očekujemo
Rajić upozorava da rast cena đubriva neminovno vodi ka rastu cena hrane, čime se prekida višegodišnji trend njihovog pada. Ističe da takva kretanja ne utiču samo na standard stanovništva, već i na potrošnju, koja se smanjuje, dok istovremeno rast troškova dodatno opterećuje proizvodnju. Na taj način formira se zatvoren krug u kome poskupljenja hrane i pad potrošnje međusobno pojačavaju pritiske na tržište.
Davidović, međutim, naglašava da rast cena osnovnih sirovina, poput pšenice koja je već poskupela oko 15 odsto, ne znači automatski i proporcionalno poskupljenje finalnih proizvoda.
Učešće sirovine u konačnoj ceni hrane je ograničeno, pa i veći skok cene pšenice znači tek minimalno povećanje cene proizvoda poput hleba ili peciva.
On ukazuje da će se eventualna poskupljenja hrane pre svega preliti kroz druge troškove -transport, energente, logistiku i opštu inflaciju – a ne direktno kroz cenu sirovina. Posebno ističe ulogu gasa u proizvodnji đubriva, navodeći da su za proizvodnju jedne tone ureje potrebne velike količine gasa, zbog čega svako poskupljenje energenata dodatno utiče na ceo lanac i doprinosi inflatornim pritiscima.
