"Industrija se navikla na te cene" Zašto stručnjaci ne očekuju pojeftinjenje nafte i koje posledice rata bi mogli da osetimo (VIDEO)

Iako su najnoviji pregovori između Irana i Sjedinjenih Američkih Država doneli određeni optimizam na međunarodnoj sceni, stručnjaci upozoravaju da je prerano govoriti o trajnoj stabilizaciji tržišta energenata. Posle više meseci sukoba, svet se suočava sa posledicama koje se ne ogledaju samo u političkim odnosima već i u cenama nafte, troškovima transporta, proizvodnje hrane i električne energije.

Posebno važnu ulogu u celoj priči ima Ormuski moreuz, jedan od najvažnijih energetskih koridora na svetu kroz koji prolazi oko 20 odsto globalne trgovine naftom. Svaka nestabilnost u tom regionu izaziva reakciju tržišta, a posledice se vrlo brzo prenose i na zemlje koje nisu direktno uključene u sukob, uključujući Srbiju.

Tržište se naviklo na skuplju naftu

Jedno od ključnih pitanja jeste da li bi eventualni mirovni sporazum mogao da vrati cenu nafte na nivoe od pre nekoliko godina. Prema oceni stručnjaka za energetiku Dušana Vasiljevića, takav scenario nije realan.

Kako objašnjava, tržište se u međuvremenu prilagodilo novim okolnostima, a i proizvođači i trgovci prihvatili su više cene kao novu realnost.

- Nafta je došla do nekih 80 dolara po barelu. Ja mislim da neće ići mnogo dole i da se stvar sasvim stabilizuje. Neće se vratiti na one niže nivoe. Ja mislim da neće nikada više doći na nivo od 50, 60 dolara za barel, da će ovo ostati ovako. Jer znate kako, industrija se navikne i trgovci se naviknu na te cene, naviknu i potrošače na kraju krajeva. Zašto bi oni to vraćali kada to može da ostane na toj ceni - istakao je Vasiljević.

Vasiljević ističe da dodatni pritisak na cene predstavljaju troškovi obnove infrastrukture oštećene tokom sukoba, ali i planovi za razvoj alternativnih pravaca transporta energenata.

- Potrebno je dosta sredstava da se malo obnovi infrastruktura u regionu koja je stradala tokom ovih sukoba. Sada se radi i na izradi alternativnih pravaca, čak i naftovoda koji bi mogli da premoste u budućnosti problem sa Ormuskim kanalom.

Drugim rečima, čak i ukoliko se političke tenzije smanje, troškovi nastali tokom rata nastaviće da utiču na energetsku industriju i tržište još godinama.

Evropa već plaća cenu sukoba

Da posledice nisu samo teorijske pokazuje i računica pojedinih evropskih država. Profesor međunarodne politike Slobodan Janković navodi da su neke zemlje već pokušale da izračunaju direktnu ekonomsku štetu izazvanu rastom cena energenata.

- Italija je izračunala da je samo zbog povišenih cena energenata do sada izgubila oko 10 milijardi evra. Dakle, od 28. februara pa do sada, u tih nekih 100 dana. To je njihov proračun. Koliki je naš proračun sada ne znam. Možda je to milijardu. Koliki je ukupni trošak povećan i za privredu i za stanovništvo, mi nismo izašli sa takvim podacima. U svakom slučaju pogađa i našu državu i obične ljude.

Efekat rasta cena energenata ne završava se na računima za gorivo. Veći troškovi energije povećavaju cenu transporta, logistike, industrijske proizvodnje i građevinskih radova, što se na kraju odražava i na inflaciju. Upravo zbog toga svaki poremećaj na tržištu nafte i gasa postaje problem čitave ekonomije, a ne samo energetskog sektora.

Nije problem samo koliko nafte ima

Jedan od zanimljivijih zaključaka razgovora odnosi se na činjenicu da tržište danas nema problem samo sa količinom nafte, već i sa njenom preradom i distribucijom. Vasiljević podseća da nisu sve vrste nafte iste i da ne mogu sve rafinerije da prerađuju svaku sirovinu.

- Amerikanci imaju laku naftu, Venecuela ima tešku naftu. To su potpuno različite nafte i ne mogu ih sve rafinerije prerađivati. Amerikanci proizvode, oni su sada najveći izvoznici nafte na svetu, ali opet uvoze naftu jer nemaju tu tešku naftu za derivate tipa asfalt, mazut i te neke teže stvari.

Na sličan problem ukazuje i Janković, koji smatra da se u javnosti premalo govori o kapacitetima za preradu energenata.

- Nije problem dostupnosti nafte ili gasa jer nafte ima, malo-malo pa se otkrije neko novo nalazište, pa i gas. Problem je prvo trošak vađenja, a druga stvar je gde će to da se preradi da bi postalo dizel, benzin, kerozin, motorno ulje i tako dalje.

To znači da čak i kada postoji dovoljno sirove nafte, problemi u rafinerijama, transportnim pravcima ili logistici mogu izazvati rast cena na tržištu.

Zašto je gorivo u Srbiji skuplje nego u okruženju

Tokom razgovora otvoreno je i pitanje cena goriva u Srbiji, posebno nakon poređenja sa cenama u Bugarskoj i Grčkoj. Prema rečima Dušana Vasiljevića, jedan od glavnih razloga za više cene jesu akcize. Ipak, dodaje da država određeno vreme može da ublažava udare sa međunarodnog tržišta, ali ne neograničeno.

- Država može neko vreme da amortizuje pomake u ceni. Tome služe akcize i zato su još uvek na snazi mere umanjenih akciza. Iako je naše gorivo i dalje najskuplje u regionu, ono je manje skupo nego što bi moglo da bude. Međutim, to ne može večito da traje.

Vasiljević upozorava da država može samo privremeno da ublaži posledice eventualnih poremećaja u snabdevanju energentima. Iako Srbija raspolaže obaveznim rezervama nafte i naftnih derivata koje bi, prema zakonu, trebalo da obezbede stabilno snabdevanje tržišta tokom 3 meseca, takve mere predstavljaju samo kratkoročno rešenje. Kako ističe, pojedine posledice energetskih kriza vide se odmah, dok se druge na ekonomiju i građane prenose sa određenim zakašnjenjem.

On dodaje da problemi na tržištu energenata ne utiču samo na cenu goriva, već mogu da izazovu promene i u potrošnji drugih izvora energije. U situacijama kada jednog energenta nema dovoljno ili njegova cena značajno poraste, privreda i potrošači okreću se alternativama, što dodatno menja odnose na energetskom tržištu. Kao primer navodi transportni sektor, gde se sve intenzivnije traže zamene za konvencionalna goriva.

- Mi, udaljeni od tog mesta sukoba, nemamo direktnog uticaja, ali moramo da predvidimo šta će se desiti nama, da uvedemo takozvano upravljanje krizama i na vreme da se pripremimo za nekakav scenario, da na taj način premostimo one prve udare krize, a na kraju krajeva dugoročno da mislimo o tome kako ćemo biti energetski stabilniji, samodovoljniji, nezavisniji, održivi.

Poljoprivreda među najvećim gubitnicima

Među sektorima koji najviše osećaju rast cena energenata nalazi se poljoprivreda, gde gorivo predstavlja jednu od najvećih stavki u proizvodnji.

Poljoprivrednik Goran Filipović upozorava da rast cene dizela direktno utiče na opstanak proizvođača.

- Dizel je najveća stavka i to nas guši najviše. Samim rastom cene dizela nama poskupljuje proizvodnja, a na kraju opet kad dođe do finalizacije, mi ne možemo naše proizvode prodati po nekim normalnim cenama. Jednostavno nam se svelo na to da radimo na pozitivnoj nuli ili sa nekim gubicima.

Kako objašnjava, rast cena goriva automatski podiže i troškove svih drugih inputa.

- Čim ode dizel, čim odu energenti, struja poskupi, nama odmah ode gore repromaterijal, veštačko đubrivo, seme. Da ne pričam isto tako i hemija poskupljuje. Tako da svaka godina nam je sve skuplja i skuplja proizvodnja.

Poljoprivrednici upozoravaju da su pored goriva pod pritiskom i troškovi navodnjavanja, transporta i skladištenja, što dodatno smanjuje konkurentnost domaće proizvodnje hrane.

Građane na jesen čeka skuplja struja

Pored goriva, tema koja najviše zanima građane jeste cena električne energije. Vasiljević smatra da je novo poskupljenje gotovo izvesno.

- Biće skuplja jer je takav zahtev MMF-a i država je pristala da uskladi cene struje barem sa nivoom inflacije.

Na pitanje kada bi moglo da dođe do korekcije cena, odgovorio je da će se to desiti na jesen.

On upozorava da postoji mogućnost dodatnog poskupljenja kroz izmene tarifnog sistema.

- Može se desiti da se ponovo spusti granica za crvenu zonu i onda se na taj način indirektno struja dodatno poskupljuje - upozorava Vasiljević.

Prema njegovim rečima, trenutne procene govore da bi korekcija cena mogla da prati stopu inflacije, koja se trenutno procenjuje na oko 3,5 odsto, ali nije isključeno ni dodatno povećanje kroz izmene tarifnog sistema, odnosno spuštanje granice za ulazak u crvenu zonu potrošnje.

On ističe da će energenti dugoročno biti sve skuplji, ne samo u Srbiji već i širom Evrope, jer međunarodne finansijske institucije insistiraju da se cena struje postepeno približi tržišnom nivou, umesto da država subvencijama pokriva razliku između proizvodne i prodajne cene. Kao jedan od razloga za takvu politiku navodi se potreba da EPS posluje održivije, sa stabilnijim prihodima i bez oslanjanja na budžetsku podršku.

Ipak, upozorava da povećanje cena ne može biti jedina mera. Paralelno sa tim, neophodno je unapređenje efikasnosti domaćeg energetskog sistema, koji se i dalje suočava sa značajnim gubicima i strukturnim problemima. Bez ulaganja u modernizaciju proizvodnje i prenosne mreže, teret energetske tranzicije i tržišnih reformi mogao bi u najvećoj meri da padne upravo na građane i privredu.