SAMA GRADILA STOLOVE, OBJEKTE I RESTORAN Majka četvoro dece od zapuštenog placa napravila porodični biznis na selu (VIDEO)

Poslednjih godina život na selu za mnoge više nije rezervna opcija, već svesna životna i poslovna odluka. Sve veći broj porodica napušta gradsku svakodnevicu u potrazi za mirnijim okruženjem, zdravijim načinom života i prilikom da od svog rada stvore održiv porodični posao. Takav trend, između ostalog, potvrđuje i veliko interesovanje za državni program kupovine seoskih kuća, kroz koji je od 2021. godine novi dom u ruralnim sredinama pronašlo više hiljada porodica.

Među onima koji su o selu odavno sanjali je i Jelena Davidović, koja je sa suprugom i četvoro dece napustila Surčin i preselila se u Kusadak kod Smederevske Palanke.

Na mestu zapuštenog imanja koje je godinama propadalo danas se nalazi etno-selo sa domaćom kuhinjom, životinjama, velikom baštom i sadržajima namenjenim porodicama. Međutim, iza slike koja danas izgleda spokojno kriju se godine fizički izuzetno zahtevnog rada, neizvesnosti, ulaganja i odluka koje su iz korena promenile život cele porodice.

Od želje do odluke: "Zbog dece i zdravijeg načina života"

Kako Jelena objašnjava za "Blic Biznis", rođenje dece potpuno je promenilo način na koji je gledala na svakodnevni život, ishranu i okruženje u kojem odrastaju.

- Baš zbog te dece je došlo do drastičnih životnih promena, prvenstveno zbog zdravih načina života, do svega ostalog. Sredina u kojoj odrastaju, i tako da nekako je ovo bio sledeći logičan korak unapred. Prvo je to bila moja životna želja, a onda i radi dece, radi nekog zdravijeg načina života. Nije mi se svidelo to kuda grad ide, taj smer kretanja, svega i svačega. Nije bila moja brzina i ovo je nešto što godi meni i mojoj porodici.

Kaže da kao devojčica nikada nije zamišljala ovakav život. Međutim, kada je postala majka, prioriteti su počeli da se menjaju. Najpre je želela zdraviju ishranu, zatim je počela sama da pravi sokove, džemove i zimnicu, da svakodnevno kuva sveže obroke, a onda je shvatila da je sledeći logičan korak upravo odlazak iz grada.

Godinama je planirala etno-selo, ali je život stalno pomerao planove

Mnogi velike životne odluke donesu iznenada. Kod Jelene je bilo potpuno suprotno. Ideja o etno-selu pratila ju je još od dvadesetih godina života, ali su je svakodnevne obaveze, gradnja kuće, trudnoće, blizanci i pandemija godinama odlagali.

Kaže da je stalno sebi govorila da treba završiti "još samo ovo", dok jednog dana nije shvatila da će, ukoliko tako nastavi, zauvek ostati na istom mestu.

- Meni je od dvadesetih godina krajnji cilj bio preseljenje na selo i to etno-selo. To je oduvek bio plan. Ništa nije bilo s neba pa u rebra. To se kuvalo godinama. Uvek sam imala neki petogodišnji plan. Međutim, to je uvek bilo neko preživljavanje. Radili smo surčinsku kuću, pa trudnoća, pa druga trudnoća, pa blizanci, pa korona... Samo još ovo, i samo još ovo. Ja sam u jednom momentu podvukla crtu i rekla sama sebi: "A dokle više samo još ovo? Nećemo nikad doći do tog nekog momenta života ako bude još samo još ovo" - prepričava nam Jelena.

Od zapuštenog imanja do porodičnog biznisa

Plac koji je danas prepoznatljiv po uređenom dvorištu, životinjama, restoranu i sadržajima za porodice izgledao je potpuno drugačije kada ga je kupila.

Kako kaže, na imanju gotovo da nije bilo ničega što je moglo da se sačuva.

- Ovo je stvarno bilo u jako lošem stanju kad sam kupila. Mnogo toga što sad vidite nije postojalo. Bager je radio, kamioni đubreta su otišli. Zaista nije ništa zdravo i pravo postojalo ovde. Bilo je nešto drveća, voća, svašta nešto, ali je sve bilo bolesno i u jako lošem stanju. Jedino što je moglo da se spase bile su dve kajsije i tek sada su se oporavile.

Romantična predstava o životu na selu, kaže, vrlo brzo nestane kada čovek počne da živi takvim životom.

- Selo apsolutno nije romantično. Na selu je vrlo surov rad. Od motorne testere do svega ostalog ja sve radim. Zaista je jako veliki fizički rad s moje strane. Nije ono - platiš čoveka da ti uradi ovo ili ono. Ne. Ja 80 odsto stvari radim sama, od gradnje do svega ostalog. Tako da uopšte nema ništa tu romantično, ali ideš ka nečemu što te čini srećnim. Mene ovo čini srećnom.

Za Jelenu gradnja nije podrazumevala samo organizaciju radova. Veći deo posla, od stolova i klupa do objekata za životinje, radila je sama. Jedna od situacija koje najbolje oslikavaju kako je sve nastajalo dogodila se kada ih je usred radova napustio majstor.

- Na ovom letnjikovcu sam dosta stvari i ja radila. Radila sam zatvaranje cele ograde. Betonirala sam ja, dva prijatelja i ja. Prijatelj Zdravko je bio na mešalici, angažovali smo jednog dečaka da nam gura kolica, ja sam bila na ploči. Izgubili smo majstora. Čovek je nestao u vidu pare - prepričava Jelena koja nam govori da je tog trenutka odlučila da uzme stvar u svoje ruke.

- Objekte za životinje sam sve ja radila. Igralište sam ja sama radila, dosta i na WC-u. Pravila sam i stolove, klupe, male letnjikovce. Ograđivanje placa, ispuste za patuljastu živinu, šupu, sve živo sama sam radila. Dosta stvari i u kući sam sama radila - priča nam Jelena dok nas sprovodi kroz svoje imanje.

Kaže da ljubav prema građevini nije došla slučajno, već da je još tokom gradnje porodične kuće u Surčinu učila od majstora i sama ulazila u svaki posao koji ju je zanimao.

- To ne može preko noći. Pravila sam i surčinsku kuću i dosta stvari sam radila sa majstorima zato što me interesuje. Ja volim građevinu i volim rad sa drvetom. Primetićete da su svi obori za životinje od drveta. To sam sve sama radila.

Četvoro dece nisu posmatrači, već deo porodičnog posla

Paralelno sa gradnjom gazdinstva rasla je i porodica. Danas najstariji sin ima 14 godina, ćerka osam, dok su blizanci napunili šest, ali Jelena kaže da decu nikada nije odvajala od svakodnevnih obaveza.

Umesto da ih štiti od posla, želela je da kroz svakodnevni život nauče odgovornost. Ovo je zaista pravi porodični biznis!

- Deca su tu kao prateći vokal i dosta pomažu oko radova. Provodimo vreme zajedno. Ja stvarno verujem da deca treba da budu uključena u svakodnevne aktivnosti. Pomažu i oko gostiju, od radova do sadnje bašte i održavanja. I to ne tako što ih teraš i juriš da rade, nego se sami uključuju u sve što vide da se dešava na imanju.

Posebno ističe da su obaveze oko životinja postale deo njihove svakodnevice.

- Najstariji sin često hrani životinje. On najviše radi oko hranjenja, jer ja radim druge stvari oko restorana i imanja. To iziskuje dvadesetak minuta dnevno. Nije komplikovano, ali iz toga deca nauče odgovornost. Sutra, kada budu svoji ljudi, ta navika da imaš obavezu mnogo znači. Biće stabilne odrasle jedinke.

Domaća hrana kao poslovni model: "Neću da poslužim plastičan paradajz"

Kada je odlučila da otvori restoran u okviru etno-sela, Jelena nije želela da pravi još jedno mesto koje će gostima ponuditi standardni meni. Ideja je od početka bila da hrana bude nastavak načina života koji njena porodica neguje godinama - da se kuva od sezonskih namirnica, da se sarađuje sa lokalnim gazdinstvima i da se na sto iznese ono iza čega može lično da stane.

Zbog toga se, kaže, kod nje ne može naručiti baš sve u svako doba godine.

- Prvog maja kada smo otvorili imali smo samo sezonske salate. Nema šopske, nema. Ja svakome objasnim: "Narode, ja se zaista zalažem za prave namirnice. Kako ja vama sad da serviram plastični paradajz iz prodavnice? Nema smisla, je l' tako?" I naišla sam na zaista veliko razumevanje od strane gostiju. Ljudi su lepo prihvatili to i stvarno se oseti razlika.

Većina namirnica koje se služe u restoranu dolazi ili sa njihovog gazdinstva ili od proizvođača iz okoline sa kojima godinama sarađuju. Na taj način, objašnjava, ne podržava samo sopstveni posao već i druge porodice koje žive od poljoprivrede.

- Ja se stvarno trudim da sve što ljudi ovde probaju bude lokalno. Meni je vrlo bitno da je to stvarno domaće. Stvarno živim ono što propovedam, bez kompromisa. Verujem u to što pričam i tako prema tome i živim. To su proizvođači koji kvalitetno rade i gaje svoje, bilo da su životinje, povrće ili voće. Sve je maksimalno moguće približeno tim zdravijim principima proizvodnje.

Na meniju se svakodnevno nalazi nekoliko kuvanih jela, dok se meso nabavlja od lokalnih gazdinstava, a veliki deo proizvoda priprema se u njihovoj kuhinji.

Posao od jutra do sutra, ali planira se i širenje

Iako danas radi više nego ikada ranije, Jelena kaže da nijednog trenutka nije poželela da se vrati starom načinu života. Dan počinje već u šest ujutru, kada decu sprema za školu i vrtić, a zatim sledi priprema hrane, rad oko životinja, održavanje imanja i doček gostiju. Posao se završava tek uveče, ali umor, kaže, nikada nije bio razlog da se pokaje zbog odluke koju je donela.

- Ima posla, zaista ima posla, ali ne žalim se. To je nešto što volim i što sam ja htela. Ne bežim od rada. Ovde imamo veliku baštu, svoju proizvodnju za kuću i restoran. Dosta stvari uopšte ne kupujemo nego proizvodimo sami. Drugačije je, ali meni ovo više prija.

Pred njom su novi planovi - više zemlje, još životinja i širenje gazdinstva. Priznaje da joj je velika želja da jednog dana kupi i kravu, ali da ne želi da pravi kompromise zarad brzog rasta.

- Treba nam još zemlje. Ja jako želim tu kravu. Polako. Treba prvo da ojačamo kao preduzeće, da se stabilizujemo, da dođe još zaposlenih i da malo i ja prodišem. Ali ono što mi je najvažnije jeste da održimo kvalitet koji imamo sada, zato što ja stvarno radim ono u šta verujem. Tu nema kompromisa - zaključuje Jelena.

Dok mnogi domaći poljoprivrednici i dalje najveći deo prihoda ostvaruju kroz prodaju sirovina čija cena često zavisi od tržišnih oscilacija, primer Jelene Davidović pokazuje koliko prerada, ugostiteljstvo i ruralni turizam mogu da povećaju vrednost onoga što nastaje na gazdinstvu. Upravo u tome stručnjaci godinama vide jedan od pravaca razvoja srpske poljoprivrede - da se proizvod ne završava na njivi ili u štali, već da kroz dodatnu obradu, uslugu i turističku ponudu stvara novu vrednost.