Dva čamca sa, kako se procenjuje, 530 Rohindža tražilaca azila napustila su državu Rakajn u Mjanmaru 29. juna i od tada se ništa nije čulo o njima.
Nestalo je ljudi koji bi popunili ceo džambo džet avion.
Velika je verovatnoća da su se oba plovila prevrnula.
Monsun je počeo, more se uzburkalo, a čamci - obično stari ribarski, preuređeni da prevezu što više ljudi - jedva su sposobni za plovidbu sa nepouzdanim motorima.
Vrlo je verovatno i da je bilo malo ili nije bilo preživelih.
Polovina su možda bile žene i deca. Ali nikada nećemo sa sigurnošću znati.
Rakajn je u ratnom stanju već dugi niz godina, a pobunjenička Arakanska vojska je proterala vojsku Mjanmara iz većeg dela i drži u opsadi njegovo poslednje uporište u glavnom gradu države Sitve, do kojeg se može doći samo vazduhom i morem.
Vojska je prekinula skoro sve telekomunikacije.
Kris Leva, koja vodi Arakan projekat i zalaže se za poboljšanje situacije Rohindža, pokušava da sklopi kockice šta se dogodilo sa dva čamca.
Ovo je veoma težak zadatak.
Više nema načina da stupi u kontakt sa nekim u Sitveu, niti u Sin Tet Mau, selu pod kontrolom Arakanske vojske odakle su čamci krenuli.
Ali preko niza drugih kontakata, u kombinaciji sa delićima informacija, ona je uverena da su oba čamca krenula 29. juna, jedan ujutru, a drugi kasnije tog dana.
Kaže da su se uputili ka južnoj obali Mjanmara, da iskrcaju ljude.
Odatle bi bili prevezeni drumom, preko tranzitnih kampova u šumi, kroz Tajland do malezijske granice.
Porodice obično očekuju vesti od njih u roku od sedam do 10 dana.
Ali skoro tri nedelje kasnije, nisu čuli ništa.
Vlasti Bangladeša su pronašle telo jedne žene, koje je more izbacilo na površinu.
Između delte Iravadi i obale države Mon, ribari su pronašli još nekoliko tela, devet dana kasnije.
Kris Leva smatra da sve ovo ukazuje da su se čamci prevrnuli, jedan nekoliko sati pošto su napustili Sin Tet Mav, a drugi posle nekoliko dana plovidbe jugoistočno.
Više od milion Rohindža živi u prenaseljenim kampovima na jugu Bangladeša, gde pomoć sve ređe stiže, gotovo da nema posla, a organizovane kriminalne bande slobodno deluju.
Nije im dozvoljeno da odu.
Procenjuje se da je oko 600.000 Rohindža ostalo u državi Rakajn, od čega je četvrtina zatvorena u nehumanim kampovima za interno raseljena lica (IDP), dok ostali preživljavaju u nesigurnim zajednicama koje su se našle između zaraćenih strana.
Vojna hunta ih prisilno regrutuje.
Arkanska vojska, koju podržava etničko stanovništvo Rakajna, ne veruje Rohindžama i optužena je za ozbiljna kršenja ljudskih prava nad njima.
Sa tako strašnim izgledima, jedina nada Rohindža je da se oslobode u drugoj zemlji.
Zbog 200.000 Rohindži koji već žive u Maleziji, ova država im je najprivlačnija destinacija.
Ovo je stvorilo unosnu poslovnu priliku za krijumčare ljudi, čije su mreže sada u Bangladešu, Mjanmaru, Tajlandu, Maleziji i Indoneziji.
Poslovni model je jednostavan: spakovati što više ljudi u čamce, pronaći najbolji način da ih prebace u Maleziju skrivajući se od vlasti i osigurati da njihove porodice plate naknadu od 3.000 dolara.
Oni čije porodice ne plate bivaju pritvoreni i pretučeni, ili, još gore, šalju im video snimke njihove patnje kako bi ubedili rođake da uplate potrebnu naknadu.
Tokom godina, rute su se menjale, ali brutalnost ove trgovine ljudima nije.
Još 2015, tajlandska vlada, posramljena lošom reputacijom u trgovini ljudima, počela je da blokira putne rute koje koriste krijumčari i zatvara primitivne tranzitne kampove u močvarama i plantažama kaučuka gde su trgovci ljudima držali zarobljenike dok se ne izvrše dovoljne uplate.
Otkriće masovnih grobnica u ovim kampovima ubrzalo je tajlandske akcije.
Mnogi čamci koji su se te godine kretali ka jugu od granice Mjanmara i Bangladeša promenili su trase i odlazili ka Aćehu u Indoneziji, čije su ribarske zajednice u početku dočekivale ove progonjene muslimane.
Međutim, više nisu dobrodošli, a u Indoneziji je bilo i nekih neprijateljskih kampanja na društvenim mrežama usmerenih protiv Rohindži.
Maleziji je i dalje veoma teško direktno pristupiti morem.
Malezijska mornarica je efikasna u njihovom presretanju i vraćanju na otvoreno more, a lokalne ribarske zajednice nisu od pomoći.
Umesto toga, kaže Leva, krijumčari su se vratili Tajlandu kao glavnoj tranzitnoj ruti.
Veći brodovi preuzimaju Rohindže kod obala Rakajna ili Teknafa u Bangladešu, nikada se ne zadržavajući dugo kako bi izbegli vlasti u obe zemlje.
Ovih dana imaju satelitske telefone i komuniciraju sa timovima za krijumčarenje u Tajlandu ili Indoneziji kako bi platili lokalnim ribarima da odvedu Rohindže do plaža južnog Tajlanda ili istočne Sumatre, odakle se, posle pune uplate, mogu diskretno prebaciti u Maleziju.
Neki se iskrcaju na južnoj obali Mjanmara, odakle se prevoze do Tajlanda, preko kopnenih graničnih prelaza, a zatim drumom do malezijske granice.
Ali pošto su svi kopneni putevi presečeni od Rakajna do ostatka Mjanmara, njihovo bekstvo uvek mora početi opasnim morskim putovanjem.
Kris Leva smatra da je najmanje 10.000 Rohindži napustilo Mjanmar i Bangladeš brodovima od septembra prošle godine.
Ovo je znatno više nego prethodnih godina, gotovo sigurno zbog nepodnošljivih uslova u kojima žive i u Rakajnu i u Bangladešu.
Ujedinjene nacije su pozvale na uspostavljanje bezbednijih ruta za odlazak Rohindži.
Ali nijedna zemlja u ovom regionu ne želi da ih primi, a do sada nijedna vlada nije bila spremna da im olakša putovanje.
Pogledajte video: kako će „srećna" Rohindža beba izbeglica preživeti u budućnosti
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Najmanje 23 mrtvih i 30 nestalih u brodolomu kod Mjanmara
- Suđenja za genocid i pomirenje - tri priče: Mjanmar, Jugoslavija i Ruanda
- Pušten na slobodu BBC novinar uhapšen u Mjanmaru
