Ljiljana iz Niša pružila je dom OSTAVLJENOJ BEBI SA DAUNOVIM SINDROMOM koju niko nije hteo: "Pomislila sam - ŠTA DA SAM JE JA RODILA, imala je samo mesec dana"

Možda upravo zato što najbolje zna kako izgleda odrastati sa čežnjom za roditeljima, Ljiljana je godinama kasnije odlučila da drugoj deci pruži ono što je njoj nekada najviše nedostajalo. Majka ju je ostavila kada je imala nepunih šest meseci, najranije detinjstvo pamti po nemaštini i nesigurnosti, a sa pet godina stigla je u hraniteljsku porodicu. Decenijama kasnije život kao da je zatvorio krug – nekada je ona bila dete kojem je bio potreban siguran dom, a danas je osoba koja tu sigurnost pruža drugima.

Posebno mesto u njenoj porodici zauzima Natalija, devojka sa Daunovim sindromom, koja je u Ljiljanin dom stigla kao beba. Od prvog susreta postala je neraskidivi deo porodice, a godine koje su usledile donele su i brojne izazove. Ljiljana je bila uz nju kroz zdravstvene probleme, terapije i svaki mali korak napred. O tome koliko je Natalija promenila njihov život govori jednostavno – Nata ih je naučila šta je ljubav.

"Hranili su me ljudi sa pijace"

Najranija Ljiljanina sećanja nemaju mnogo toga zajedničkog sa bezbrižnim detinjstvom. Majka ju je napustila dok je još bila beba, a ona je ostala sa ocem u Nišu. Koliko je on tada zaista mogao da brine o njoj, kaže da ni danas ne zna. Ono što pamti mnogo jasnije jesu ulica, glad i hladnoća – i potraga za mestom na kojem će dobiti nešto da pojede.

"Mene je mama ostavila kao bebu, sa nepunih šest meseci. Otac me je čuvao koliko je čuvao, to stvarno ne znam. Uglavnom znam da sam provodila vreme na ulici. Tu je bila Pirotska pijaca, gde su me ljudi hranili. Meni je tada bilo bitno samo da imam nešto da pojedem, ali mi je stalno bilo hladno. Bila sam čupava, neuredna, neokupana i to su stvari kojih se sećam. Prelazila sam prugu i ulicu da bih otišla tamo gde sam znala da će mi ljudi dati da jedem", priseća se Ljiljana.

Kada je imala pet godina, Ljiljanin život počeo je da se menja. U svoj dom primili su je teta Radica i čika Dušan, koji su već imali dve ćerke. Posle perioda koji pamti po hladnoći i nemaštini, prvi put je, kako kaže, osetila toplinu doma i sigurnost, ali i ono što joj je možda najviše nedostajalo – da negde pripada.

"Možda ih ne zovem mamom i tatom, ali ih volim jednako kao rod najrođeniji. Kada sam otišla kod njih, bila je zima, a ja maltene nisam imala obuću na nogama. Imala sam neke cipele koje su me strašno žuljale. A kod njih – toplo, obučena, svega je bilo. Teta Radica je plela džempere, ali nikada nije pravila razliku. Nijedna ne obuče džemper dok ne završi sva tri", sa zahvalnošću se priseća Ljiljana.

"Čežnja za roditeljima nikada ne prestane"

Iako je u hraniteljskoj porodici pronašla sigurnost, toplinu i ljubav koje su joj nedostajale, Ljiljana danas, iz sopstvenog iskustva, zna da postoji praznina koju je teško potpuno ispuniti. Čežnja za biološkim roditeljima, kaže, ostaje prisutna čak i kada dete odrasta okruženo ljudima koji ga iskreno vole.

"Kao i sva deca na hraniteljstvu, ja odlično znam šta se u njihovoj duši nalazi. Ta čežnja za svojim roditeljima nikada ne prestane. Ona uvek stoji tu i to ne može da nadomesti niko. To je posebna ljubav koju treba da dobijete i imate. Neka su roditelji i loši – vaši su jer su vaši", iskrena je Ljiljana.

Otac ju je povremeno posećivao, a koliko joj je nedostajao najbolje govori događaj iz vremena kada je bila učenica prvog razreda. Pošto ga dugo nije videla, jednog dana je pobegla iz škole i sama krenula peške kilometrima do njega.

"Pobegla sam iz škole i pešačila kilometrima do oca. Kada su pozvali iz škole, hraniteljica je odmah znala gde sam. Ali ono što mi je ostalo zauvek jeste način na koji je reagovala. Došla je po mene i donela punu kesu slatkiša. Rekla mi je da sledeći put samo kažem da želim da vidim tatu, a ne da pobegnem i sve ih uplašim", prepričava Ljiljana.

"Sa deset godina prestalo je moje detinjstvo"

U hraniteljskoj porodici Ljiljana je ostala do desete godine, kada je pred nju stavljeno pitanje koje je za jedno dete nosilo ogromnu težinu – gde želi da nastavi da živi. Odgovorila je, kaže, onako kako bi verovatno odgovorila većina dece koja čezne za svojim roditeljem: želela je da se vrati ocu.

Danas smatra da desetogodišnje dete nije trebalo da snosi odgovornost za tako važnu odluku.

"To je bila najveća greška u mom životu. Posle toga, kada sam prešla kod oca, niko nikada nije došao da obiđe i vidi kako živim sa njim", tvrdi Ljiljana.

Povratak ocu za nju je, međutim, značio i nagli kraj bezbrižnijeg dela detinjstva. Dok su se njene vršnjakinje igrale ispred zgrade, ona je, kako kaže, morala da preuzme obaveze koje su bile mnogo veće od njenih godina.

"Ja sam morala da učim, kuvam, perem i sve ostalo. Dok su se moje drugarice igrale ispred zgrade, ja sam sve to morala da obavljam jer nije imao ko. Tu je meni stalo detinjstvo", otvoreno govori ona.

Ipak, iz doma Radice i Dušana ponela je nešto što nije zaboravila ni u najtežim godinama – reči hraniteljice da mora da uči, obrazuje se i jednog dana postane svoj čovek.

Majku je upoznala sa 16 godina

Prošlo je 16 godina pre nego što se Ljiljana prvi put našla oči u oči sa ženom koja ju je rodila. Susret koji je toliko dugo zamišljala i priželjkivala, međutim, nije doneo ni bliskost ni odgovore kojima se nadala.

"Za mene je bilo strašno, za nju hladno. Cele noći nisam mogla da spavam – idem da vidim majku posle 16 godina, u najosetljivijem periodu života. A kada sam je upoznala, ništa. Njena pastorka koja je bila tu provela je više vremena sa mnom i više me razumela. Bilo mi je jako teško", priseća se Ljiljana.

Majka joj tada nije objasnila zbog čega ju je napustila. Tek mnogo godina kasnije rekla joj je da nije volela Ljiljaninog oca. Ljiljana tvrdi da je potom u Centru za socijalni rad saznala da su njenoj majci svojevremeno bili ponuđeni posao i stan kako bi ostala uz dete, ali da ona tu mogućnost nije prihvatila.

To saznanje samo je produbilo jaz između njih dve. Ipak, posle mnogo godina Ljiljana je uspela da uradi nešto što možda nije bilo lako – da oprosti. Ne zato što je zaboravila ono što je preživela, već zato što više nije želela da nosi teret tuđih odluka.

"Ja sam njoj oprostila. Više ne osećam tu gorčinu, što je dobro zbog mene, ne zbog nje. Ako bi joj bila potrebna pomoć, pomogla bih joj. Ako se ponašamo isto kao ljudi koji su nas povredili, onda se ni po čemu ne razlikujemo od njih", poručuje Ljiljana.

"Kako je majka mogla da me ostavi?"

Ljiljana se udala sa 19 godina, a već godinu dana kasnije postala je majka prvog sina. Dolazak deteta doneo joj je neizmernu radost, ali je istovremeno otvorio i jednu od najdubljih rana iz detinjstva. Tek kada je u naručju držala svoju bebu, pitanje koje je godinama nosila u sebi dobilo je još veću težinu.

"Kada sam rodila sina, prva pomisao mi je bila: Kako je moja majka mogla mene da ostavi?", priznaje Ljiljana.

U tom braku dobila je troje dece i ostala 13 godina, vođena željom da njeni sinovi i ćerka imaju ono što je njoj nedostajalo – da odrastaju uz oba roditelja. Međutim, kako kaže, brak nije bio srećan i na kraju je odlučila da iz njega izađe.

"Život mi je bio baš turbulentan. Imala sam promašen brak. Rodila sam troje dece smatrajući da treba da rastu pored roditelja, da imaju i oca i majku. Posle 13 godina sam to završila jer nije išlo kako treba. Bilo je maltretiranja i zlostavljanja", otvoreno govori Ljiljana.

Nakon razvoda ostala je sama sa troje dece i borba za svakodnevni život postala je njena realnost. Radila je različite poslove, čistila kuće i kuvala, ne birajući posao dok god je mogla da zaradi dovoljno da svojoj deci obezbedi ono što im je potrebno.

Sa 39 godina odlučila je da postane hraniteljka

Želja da jednog dana i sama otvori vrata svog doma detetu kojem je potrebna porodica postojala je godinama. Ipak, Ljiljani je bilo važno da tako veliku odluku ne donese sama – želela je da njena biološka deca budu spremna da prihvate novog člana porodice.

Kada su se okolnosti konačno poklopile, prošla je obuku za hraniteljstvo. Imala je 39 godina i zamišljala da će brinuti o zdravim bebama koje čekaju usvojenje. Međutim, ubrzo je usledio poziv koji će njen život odvesti u sasvim drugačijem pravcu.

Iz Centra za socijalni rad javili su joj da postoji beba za koju nisu uspevali da pronađu odgovarajući smeštaj. Bila je to Natalija, devojčica sa Daunovim sindromom.

"Rekli su mi: 'Imamo bebu, ali beba ima Daunov sindrom.' Nisam tada mnogo znala o tome. Samo sam pomislila: 'A šta da je to moje dete? Šta da sam je ja rodila? Zar onda niko ne bi želeo moje dete samo zato što ima nešto?'", priseća se Ljiljana trenutka u kojem je donela odluku koja će joj promeniti život.

Niko nije želeo bebu sa Daunovim sindromom

Bio je petak kada je Ljiljani stigao poziv, a već u ponedeljak otišla je u bolnicu da upozna Nataliju. Ponela je ćebence i jastučić, ne sluteći da će se iz bolnice vratiti sa odlukom koja će zauvek promeniti život čitave njene porodice.

"Kupila sam ćebence i jastučić i sa tim otišla u bolnicu. Kada sam je videla, bila sam oduševljena. Beba kao beba. Odmah sam rekla da nema nikakvog problema, da je hoću. I da je imala neki deformitet, rekla bih isto", odlučna je Ljiljana.

Kako tvrdi, ljude iz sistema hraniteljstva iznenadilo je koliko je mirno prihvatila brigu o detetu sa Daunovim sindromom. Za nju, međutim, činjenica da nije znala šta je sve čeka nije bila razlog da odustane.

"Nisam videla nikakvu prepreku u tome što nešto ne znam. Smatram da i majka kada rodi svoje dete ne zna sve, nego uči kroz život", objašnjava ona.

Natalija je ubrzo postala neraskidivi deo porodice. Ljiljanina deca prihvatila su je od prvog dana, a život u kući počeo je da se vrti oko najmlađe članice.

"Moja deca se nisu pomerala od nje. Sin bi došao sa posla, legao pored nje u uniformi i samo je gledao. Marija i Marina su se igrale sa njom. Ja sam Natu vodila svuda sa sobom. Danas je u kraju svi znaju, a mnogi i misle da je ona moje biološko dete", sa osmehom otkriva Ljiljana.

"Za mene Nata ima više rođendana"

Daunov sindrom nije bio jedini zdravstveni izazov sa kojim se Natalija suočila od najranijeg detinjstva. Rođena je sa ozbiljnim srčanim anomalijama, zbog kojih je već sa osam meseci morala na ozbiljnu operaciju. Za Ljiljanu su sati provedeni u iščekivanju tada delovali kao večnost.

"Operacija je trajala osam i po sati. To je nešto što ne mogu da vam opišem. Imala je pet anomalija na srcu. Za mene ona ima više rođendana – pravi je 5. jula, 12. april je prvi, a 28. novembar drugi rođendan", emotivno govori Ljiljana.

Natalija je kasnije prošla kroz još jednu tešku operaciju, a sada je pred njom novi zahvat. Prema Ljiljaninim rečima, lekari razmatraju mogućnost intervencije kojom bi se izbeglo ponovno otvaranje grudnog koša.

I posle svega kroz šta su zajedno prošle, Ljiljana ne dozvoljava sebi da unapred razmišlja o najtežem ishodu. Umesto straha, kaže, bira veru da će medicina nastaviti da napreduje i da će Natalija savladati i prepreke koje je tek čekaju.

"Kada su mi govorili koliko nešto može da traje, ja sam samo govorila da verujem da će medicina napredovati. To me drži. Kada idemo u Beograd, nikada ne idem sa mišlju: 'Jao, šta će se desiti?' Neće ništa. Mora da bude dobro. Ljubav čini čuda, ali i vera", uverena je ona.

Prve korake napravila je sa četiri godine

Zbog ozbiljnih problema sa srcem Natalija tokom ranog detinjstva nije smela da bude izložena intenzivnijim vežbama i fizičkom naporu. Veliki deo tog perioda provela je u kolicima, ali je i tada pronalazila svoj način da istražuje svet oko sebe i stigne do onoga što želi.

"Kada se igrala, vukla se na guzi da dođe do onoga što želi. Stavljali smo je u dubak, radili vežbe, ali nije smela mnogo da se opterećuje zbog srca. Možda bi ranije prohodala da nije bilo svega toga", objašnjava Ljiljana.

A onda je, sa četiri godine, stigao trenutak koji su dugo čekali – Natalija je napravila prve samostalne korake.

"Fizioterapeut mi je govorio da će prohodati i, hvala Bogu, jeste. Danas zbog hipotonije mora da radi vežbe, vozi bicikl, koristi male tegove i traku, ali ne sme mnogo da se opterećuje", navodi Ljiljana.

"Živim za dan kada će ponovo progovoriti"

Danas Natalija ima 17 godina, a Ljiljana o njoj govori sa posebnom nežnošću. Opisuje je kao pažljivu, emotivnu i pedantnu devojku, ali pre svega kao nekoga ko ne ume da sakrije ono što oseća.

"O Natinim osobinama mogla bih da pričam tri dana. Jako je dobra, pažljiva, osećajna i pedantna. Sve što nije na svom mestu ona vidi i vrati. Voli ljude, ali je jako iskrena. Ako danas nije raspoložena, neće ni da se pozdravi, ni da zagrli. Kod nje nema lažnog osmeha. Kakvog je raspoloženja tog trenutka, takva je", nežno je opisuje Ljiljana.

Natalija voli muziku, crtanje, bojanke i šetnje, a uživa i u pričama koje joj Ljiljana i danas čita. Ipak, iza svih lepih trenutaka postoji jedna velika želja koju Ljiljana godinama nosi u sebi – da ponovo čuje Natalijin glas.

Kako kaže, Natalija je do osme godine govorila, a onda je iznenada prestala.

"Bila je super verbalna. Radila je čak i matematiku na engleskom, toliko je pametna. A onda je govor jednostavno stao. To je ono što me mnogo boli i živim za dan kada će ponovo progovoriti. Ne zbog mene, ja nju razumem sve, nego zbog nje. Njoj je govor potreban", iskrena je Ljiljana.

"Ja stvarno živim zbog Nate"

Odnos Ljiljane i Natalije odavno je prerastao formalne okvire hraniteljstva. Dok je govorila, Natalija ju je zvala "mama", a danas Ljiljana o njihovoj povezanosti govori kao o ljubavi bez koje više ne može da zamisli svoj život.

Ipak, uz tu ljubav ide i strah koji je, kako godine prolaze, sve češće prati – šta će biti sa Natalijom ako jednog dana ona više ne bude mogla da brine o njoj. Dok su njena biološka deca odrasla i samostalna, svesna je da će Nati podrška i briga biti potrebne čitavog života.

„Moja deca su zdrava i prava i ja sam njima potrebna uvek, ali Natalija je neko ko ne može sam. To je ono što je najbolnije. Ja najviše želim da živim zbog Nate. Ja stvarno živim zbog nje“, emotivna je Ljiljana

"Lako je voleti svoje dete..."

Ljiljani je posebno važno što njena biološka deca Nataliju nikada nisu doživljavala kao nekoga ko im oduzima majčinu ljubav ili pažnju. Naprotiv, prihvatili su je kao svoju i od prvog dana učinili delom porodice, bez podela i razlika.

"Drago mi je što moja deca nisu zavidna ni ljubomorna, nego je vole. Moja Marija, recimo, kada kupi nešto meni, kupi i njoj. Ne odvaja je. Volim što moja deca osećaju da ne postoje samo njihova deca. Lako je voleti svoje dete. Svoje dete voliš i to je normalno. Ali voleti nekoga koga nisi rodio, to je nešto stvarno predivno. Ko to nije osetio, ne može ni da zna kako izgleda", poručuje Ljiljana.

A upravo joj je sopstveno detinjstvo omogućilo da možda bolje od mnogih razume šta se događa u duši deteta koje napušta poznati svet i dolazi u potpuno nepoznatu kuću. Ona je jednom bila na njihovom mestu – i dobro zna koliko su u tim trenucima važni strpljenje, sigurnost i osećaj da negde zaista pripadaju.

"Prihvatiti nečije mane, e to je ljubav"

Za one koji razmišljaju o hraniteljstvu Ljiljana nema komplikovanu formulu niti velike savete. Posle svega što je prošla – najpre kao dete koje je odrastalo u hraniteljskoj porodici, a potom kao žena koja je svoj dom otvorila drugoj deci – suštinu pronalazi u samo jednoj reči: prihvatanje.

"Prihvatanje je najbitnija stvar u životu. Prihvatiti nečije mane je ljubav. Ako je neko dobar prema vama, lako ćete ga voleti. Ali pružite ljubav nekome kome je teško, pa će ta ljubav nešto promeniti", uverena je Ljiljana.