Kada se dete STIDI, ovu rečenicu NIKADA ne izgovarajte - u sekundi mu možete UNIŠTITI SAMOPOUZDANJE

Za dete osećaj stida može da bude izuzetno snažan i bolan. Ponekad je dovoljan samo jedan trenutak u kojem je ismejano, posramljeno ili odbačeno da se njegovo samopouzdanje ozbiljno poljulja. Tada može da počne da veruje da je uradilo nešto pogrešno, da nije dovoljno dobro ili da više ne pripada društvu kojem želi da pripada. Taj osećaj boli, ali često ostaje skriven jer deca još ne umeju da prepoznaju ono što osećaju, a još manje da to pretoče u reči.

Upravo tada uloga roditelja postaje posebno važna. Ako ne prepoznaju šta se krije iza ćutanja, povlačenja ili izbegavanja određenih situacija, dete može da ostane samo sa svojom nesigurnošću, koja se vremenom može dodatno produbiti. Dobra vest je da roditelji mogu mnogo da učine – bez pritiska, umanjivanja problema ili insistiranja da dete odmah objasni šta mu se dogodilo.

Zašto se kod dece javlja osećaj stida?

Stid se najčešće javlja kada dete veruje da je napravilo grešku, osramotilo se pred drugima ili postalo predmet podsmeha. To može da se dogodi u najrazličitijim situacijama – tokom časa fizičkog, odgovaranja pred tablom ili sasvim običnog druženja u školskom dvorištu.

Deci je osećaj pripadnosti izuzetno važan, zbog čega čak i naizgled bezazleno odbijanje može da ih duboko pogodi. Posebno kada su deo grupe, veoma dobro primećuju da li su prihvaćena ili isključena iz društva, a upravo takva iskustva mogu da probude snažan osećaj stida i nesigurnosti.

Jedan pogrešan trenutak može sve da preokrene

Deca često ispituju granice i traže svoje mesto u društvu, a kada nešto ne prođe onako kako su očekivala, naizgled bezazlena situacija može da izazove snažan osećaj stida.

Zamislite, na primer, inače povučenog dečaka Marka koji tokom ručka odluči da ispriča šalu kako bi nasmejao drugare i lakše se uklopio u društvo. Međutim, umesto smeha dočeka ga neprijatna tišina. Marko istog trenutka pomisli da je pogrešio, pocrveni i ostatak dana gotovo da ne progovara. Sledeći put će možda dobro razmisliti pre nego što se ponovo usudi da privuče pažnju.

U takvim situacijama problem nije samo nekoliko neprijatnih trenutaka. Za dete može biti dovedeno u pitanje nešto mnogo važnije – njegovo mesto u grupi i način na koji doživljava sebe. Ako se takva iskustva ponavljaju ili ih dete posebno teško doživljava, mogu da utiču na njegovo samopouzdanje i ponašanje u budućim društvenim situacijama.

Kada deca počinju da osećaju stid?

Osećaj stida razvija se postepeno, uporedo sa sve većom svešću deteta o sebi i tome kako ga drugi doživljavaju. Već između prve i druge godine života deca počinju jasnije da prepoznaju sebe kao zasebne osobe, a sa razvojem samosvesti javljaju se i složenije emocije.

Stid postaje izraženiji u predškolskom uzrastu, kada deca sve više obraćaju pažnju na reakcije drugih i društvena pravila. Tada situacije poput golotinje, presvlačenja pred drugima ili sitnih nezgoda mogu da počnu da izazivaju nelagodu.

Zaključavanje vrata kupatila, izbegavanje presvlačenja pred drugima ili traženje prostora samo za sebe neki su od znakova da dete razvija jasniju potrebu za privatnošću i postaje svesnije granica sopstvenog tela.

Kada stid postane preveliko opterećenje

Povremeni osećaj stida sasvim je normalan deo odrastanja i socijalnog razvoja. Međutim, ako dete počne često da se povlači, izbegava određene situacije, odbija razgovor ili menja svoje uobičajeno ponašanje, roditelji bi trebalo da obrate pažnju na ono što se krije iza takve reakcije.

Zamislite, na primer, osmogodišnju Milu koju su drugari iz razreda ismejali jer je pogrešno naglasila jednu reč dok je čitala naglas. Nakon tog događaja počinje da izbegava školu, a kod kuće ne želi da govori o onome što se dogodilo.

U takvim trenucima važno je da roditelji ne umanjuju detetova osećanja rečenicama poput: "Nije to ništa strašno" ili "Nemaš čega da se stidiš". Mnogo više mogu da pomognu mirna pitanja poput: "Šta ti je tada bilo najneprijatnije?" ili "Čega se sada plašiš?"

Na taj način detetu se ostavlja prostor da svojim tempom objasni šta oseća, bez dodatnog pritiska i straha da će zbog svojih emocija ponovo biti posramljen.

Šta roditelji konkretno mogu da urade?

Shvatite dečja osećanja ozbiljno: Čak i ako situacija iz ugla odrasle osobe deluje bezazleno, za dete može biti veoma intenzivna i bolna. Nemojte umanjivati ono što oseća.

Ne insistirajte na razgovoru: Nekoj deci je potrebno vreme da progovore o neprijatnom iskustvu. Pokažite da ste tu za njih i pokušajte da razgovor započnete u mirnom trenutku, bez pritiska.

Omogućite im nova, pozitivna iskustva: Ako se dete u školi oseća odbačeno ili nesigurno, sport, hobi ili druga vanškolska aktivnost mogu mu pružiti priliku da stekne nova iskustva i postepeno povrati poljuljano samopouzdanje.

Govorite otvoreno o sopstvenim greškama: Kada roditelj podeli primer situacije u kojoj se i sam postideo ili pogrešio, detetu pokazuje da su takva iskustva deo života i da ih je moguće prevazići.

Ne vaspitavajte posramljivanjem: Rečenice poput "Brukaš se" ili "Sramotno se ponašaš" mogu dodatno da pojačaju osećaj stida. Umesto etiketiranja deteta, mirno objasnite zašto određeno ponašanje nije prihvatljivo i šta bi sledeći put moglo da uradi drugačije.

Osećaj stida sastavni je deo odrastanja i razvija se zajedno sa svešću o sebi, drugima i društvenim pravilima. Najvažnije je da roditelji takva osećanja ne zanemaruju niti ismevaju, već da detetu pruže sigurnost i pomognu mu da ih razume i izrazi.

Uz podršku i pozitivna iskustva dete postepeno može da nauči da jedan neprijatan trenutak ne određuje njegovu vrednost, niti mora da utiče na način na koji vidi sebe.

(blick.ch)