Nataša i Saša su se zaljubili sa 45, NAPUSTILI GRAD i od nule pokrenuli BIZNIS NA SELU, ali i dalje žive bez "ručne kočnice": "Kad sam ga videla, noge su mi se presekle"

Petnaest godina kasnije iza njih su brojna putovanja, velike životne promene i odluka da gradsku svakodnevicu zamene selom. Danas imaju više od 60 godina, bave se proizvodnjom domaćih jaja i, kako kažu, i dalje žive bez "ručne kočnice".

Ugledala ga je na vratima Zvezdara teatra i "noge su joj se presekle"

Njihova ljubavna priča počela je potpuno neočekivano, na ulazu u Zvezdara teatar. Nataša kaže da je već u prvom trenutku kada je ugledala Sašu osetila da se događa nešto posebno.

– Otkud sam ja znala da ću tog dana na vratima Zvezdara teatra sresti čoveka koji će biti moj? Ja sam to znala tačno u tom momentu, ali tri minuta pre toga zaista nisam mogla ni da pretpostavim da će to biti čovek za koga ću se opredeliti ja i on za mene i koji će obeležiti narednih 15 godina mog života. Kad sam ga ugledala na vratima, meni su se samo presekle noge. Onda sam rekla sebi: "Ne, čekaj, stani, prvo da uradimo ovo što imamo, pa ćemo onda oko nogu i presecanja da procesuiramo". Prišla sam mu i rekla: "Ti mora da si Saša Francisti", a on je rekao: "Da, ja sam". "Super, ja sam Nataša". Kod nas je sve išlo jako brzo – priseća se Nataša.

Ni Saša nije želeo previše da analizira ono što im se dogodilo.

– To su stvarno bili ludi dani, ludi do daske. Mi nikada nismo bili od onih koji voze pod ručnim kočnicama. Jednostavno, ne treba previše analizirati život, nego samo treba pratiti osećaj, pustiti se i sve ide tačno kako treba – slikovito objašnjava Saša.

Njihova ljubav nije odmah naišla na odobravanje porodice

Početak zajedničkog života nije bio jednostavan. Saša je iza sebe već imao brak i odraslu decu, dok ni deo Natašine porodice nije sa oduševljenjem prihvatio njenu novu ljubav.

Nataša, međutim, otvoreno govori o tom periodu i svemu što je pratilo početak njihove veze.

– Saša je bio oženjen čovek i ima divnu, odraslu decu, pa u početku sve to nije bilo baš simpatično za njih. Ali mi smo se užasno držali jedno drugog. Ja ga nikada nisam pitala, niti sam razmišljala da li će i kada ostaviti svoju novosadsku priču da bismo bili zajedno – sve što je uradio, uradio je sam. Sa decom danas imamo jedan vrlo fer i korektan odnos, a njegovi roditelji, koji su nažalost preminuli kao i moji, zavoleli su me odmah – otkriva Nataša.

Sa njene strane porodice reakcije su bile drugačije.

– Moja porodica u početku uopšte nije bila na našoj strani. Moj otac je imao četiri ćerke, i moje sestre od tetke su odmah krenule sa pričama: „Šta će to sada? Je l' napravila taj predbračni ugovor? Šta će sad matora da se udaje ponovo?“. Jedino je moja mama želela samo da meni bude dobro. Na kraju se sve to skrasilo, jer se ljubav zaista ne bira – ona se prosto desi – iskrena je Nataša.

"Prave ljubavi dolaze tek u kasnijim godinama"

Činjenica da su se upoznali sa 45 godina za njih nije bila prepreka, već prednost. Saša veruje da upravo zrelije godine mogu da donesu neke od najvećih ljubavi.

– Kod nas se jednostavno spusti ručna, izbaci iz brzine i pusti se nizbrdo, pa makar bila i velika nizbrdica. Ne treba nam nikakvo kočenje, jer je uvek pravi momenat za ljubav. Mislim da prave ljubavi zapravo i dolaze tek sa nekim kasnijim godinama, ako su to uopšte „kasnije“ godine – smatra Saša.

Nataša svoje četrdesete pamti kao period u kojem se potpuno ostvarila kao žena.

– Upoznali smo se kada smo imali 45 godina. To je predivno doba za ove stvari, jer čovek još uvek ima snage da krene ispočetka, da juri i da luduje. Ja mislim da sam se kao žena potpuno ostvarila tek u četrdesetim godinama i to su za mene najlepše godine za ženu, pa nadalje. Sada sam napunila 61 godinu i idemo dalje – poručuje Nataša.

Ponuda prijatelja odvela ih je na selo

Posle godina provedenih u gradu i vikenda na Adi Međici, Nataša i Saša dobili su ponudu prijatelja koja je otvorila potpuno novo životno poglavlje. Na raspolaganje im je stavio imanje sa kućom, voćnjakom i zelenilom, uz želju da tom mestu udahnu novi život.

Saša nije dugo razmišljao.

– Pojavio se naš prijatelj koji nam je zaista izašao u susret i ponudio nam ovaj prostor – predivno zelenilo, voćnjak i kuću. Rekao nam je: "Oživite to. Ja dođem tamo kao vuk samotnjak, sedim dan-dva i ništa se ne dešava, a želim da to mesto živi". To je bila njegova preporuka u kom pravcu da krenemo, a ja, pošto sam tvrdoglav i uporan, odmah sam rekao da je sve izvodljivo. Ako krenemo odmah, biće savršeno. Tako je i bilo – objašnjava Saša.

Trebalo je, međutim, odlučiti čime će se baviti. Razmišljali su o lešnicima, orasima i začinskom bilju, ali su želeli posao čije rezultate neće čekati godinama.

– Dobili smo ponudu koju nismo mogli da odbijemo. Razmišljali smo šta možemo najbrže da radimo na selu, a da što pre vidimo plodove svog rada. Imali smo opcije poput lešnika, oraha, začinskog bilja, ali za sve to je potrebno vreme. Koke su, s druge strane, stigle i trebalo im je samo tri nedelje da pronesu. Prvo jaje smo dobili 12. aprila, a već 24. aprila imali smo pun prinos od naših prvih 50 koka. Danas imamo ozbiljnu proizvodnju i dnevno dobijamo između 140 i 150 jaja – otkriva Nataša.

O uzgoju koka, priznaju, u početku nisu znali gotovo ništa. Znanje su sticali u hodu, slušajući savete ljudi koji imaju više iskustva.

– Sve smo učili u hodu, jer naravno ništa nismo znali o kokama na početku. Pratili smo preporuke stručnih ljudi – kako se hrane, kako se uzgajaju, neguju i paze. Izgleda da do sada nismo napravili nijednu grešku jer nam one to vraćaju svojom zahvalnošću i prinosom – priznaje Saša.

Na farmi su prvi put za 15 godina podelili poslove

Zajednički život do tada nije podrazumevao strogu podelu na "muške" i "ženske" poslove. Koke su to promenile, prvenstveno zato što deo svakodnevnih obaveza zahteva ozbiljan fizički napor.

– Prvi put nam se dešava da imamo podelu posla, i to upravo sa kokama. To je fizički zahtevan posao – treba prenositi teške džakove sa hranom, nositi pojilice od kojih svaka ima oko 15 kilograma, donositi džakove sa piljevinom, razvlačiti creva... Ja radim sve te teže stvari, jer kako bi ona to radila – navodi Saša.

Nataša je preuzela lakši deo posla, ali se ni na selu nije odrekla svog stila.

– Ja skupljam jaja, što je fantastičan posao! Kod mene moda i koke idu zajedno. Definitivno može i ženstvenost i šminka na selu, ne moramo selo da povezujemo sa neurednošću. Ja ovo radim zbog sebe, ali i zbog Saše. Volim taj "country style" i boho stil koji inače preferiram, a ovde sam napokon našla mesto gde mogu da ga plasiram i pokažem – sa zadovoljstvom opisuje Nataša.

Zbog Saše deset godina nije uzela varjaču u ruke

Podela poslova u njihovom domu nikada nije zavisila od toga ko je muškarac, a ko žena. Najbolji primer je kuvanje, koje je Saša godinama gotovo potpuno preuzeo.

– Ja sam u suštini dobra domaćica i lepo kuvam, što mogu da potvrde svi moji prijatelji. Međutim, kada se desio Sale, on je stalno virio dok kuvam i dobacivao: "Ja bih tu dodao ovaj začin, a zašto nisi stavila onaj?". Onda sam mu ja jednog dana rekla: "Evo tebi varjača, pa kuvaj sam". I verovali ili ne, ja posle toga deset godina nisam kuvala! On kuva fantastično, ima mađarske krvi u sebi pa ta kuhinja preovladava kod njega. Međutim, sada na selu Saša više nema vremena za kuvanje, pa sam se ja ponovo dočepala kuhinje, na obostrano zadovoljstvo – kroz smeh prepričava Nataša.

Prijateljima poklanjaju jaja, ali popusta nema

Za svega nekoliko meseci Nataša je preko Instagrama uspela da razvije posao i pronađe kupce. Među prvima su ih podržali prijatelji, kumovi i rođaci, ali je od početka postavila jedno pravilo – poklon može, popust ne.

– Pokrenula sam Instagram stranicu i za četiri meseca uradila odličan posao. Naša jaja su na početku kupovali prijatelji, kumovi i rođaci kako bi nas podržali. Ja im uvek kažem – ja mogu da vam poklonim jaja kada smo u mogućnosti, i to rado radim, ali ne mogu da vam ih prodam jeftinije. Ljudi prosto vole da traže popuste, makar to bilo i na jedno jaje – objašnjava Nataša.

Za prijatelje koji bi želeli besplatna jaja ima i šaljivu ponudu.

– Dobrodošli ste na naše imanje, dobićete čizme, pa izvolite u kokošinjac i sami skupite koliko god možete jaja i nosite kući. Ali kada prodajem, prodajem po punoj ceni – jasna je Nataša.

Saša smatra da iza svakog njihovog jajeta stoji mnogo više rada nego što kupac na prvi pogled može da vidi.

– Za mene ovo više nije obično jaje iz prodavnice. Ovo je naše jaje koje smo mi stvorili, u koje je uloženo mnogo truda i tetošenja koka da bi dale zdrav i kvalitetan proizvod. Zato ono ima svoju cenu i ne razumem ljude koji traže popust na nešto što se proizvodi na ovako prirodan način – naglašava Saša.

"Mi živimo da bismo putovali"

Iako su sada posvećeni životu na selu i novom poslu, putovanja ostaju jedna od njihovih najvećih zajedničkih strasti. Nataši je posebno mesto u sećanju zauzelo putovanje u Izrael koje je sebi poželela za 50. rođendan.

– Mi živimo da bismo putovali, radimo da bismo putovali. Najdalje i najegzotičnije gde smo bili je Kuba. Prelepa je i šarena, mada se razlikuje od one slike koju ljudi imaju o stalnom plesu na ulicama. Ipak, putovanje mog života je Izrael, koji sam poželela sebi za 50. rođendan. Ići putevima Isusa Hrista, posetiti mesta gde je rođen i gde je hodao – to je za mene bila neverovatna blagodat i blagoslov – priseća se Nataša.

Saša, koji je studirao književnost i pasionirani je ljubitelj istorije umetnosti, posebno uživa u putovanjima po Evropi.

– Meni je uvek najfascinantnija Evropa, pre svega Španija i Italija zbog svog istorijskog nasleđa. Sve to mi je odranije poznato iz knjiga i enciklopedija, ali je sasvim drugačiji osećaj kada konačno stignete na ta mesta i uživo vidite spomenik Don Kihotu i Sanču Pansi, mesto odakle je Kolumbo krenuo na Santa Mariji ili rimske trgove koji su nekada bili trkališta za konje. Ponosan sam kada prolazim tim istorijskim mestima i zamišljam gladijatore i vozače dvokolica, dok turisti uglavnom prolaze ne znajući šta se tu zapravo nalazilo jer samo slepo prate vodiče – dočarava Saša.

Zato Nataša uz osmeh priznaje da im na putovanjima turistički vodič gotovo da nije potreban.

– To je divno! Kada idete na putovanja sa Sašom, vama uopšte ne treba turistički vodič. Pored sebe imate čoveka kojeg volite, a koji je istovremeno vaš lični, neverovatno obrazovani vodič – ponosno dodaje Nataša.

Posle 15 godina imaju jednostavan recept za srećnu vezu

Godine provedene zajedno naučile su ih i da ne troše vreme na sitne svađe. Saša smatra da u zrelim godinama ne treba ulaziti u vezu sa idejom da ćete partnera promeniti.

– Nas dvoje se nikada ne raspravljamo oko sitnica, poput toga zašto je neka stvar ostavljena na određenom mestu. Ja znam da je ona to stavila tamo sa razlogom i prosto neću da se raspravljam. Mudro ćutim, Nataša posle nekog vremena sama skloni stvar i priča se završi bez ikakve tenzije – otkriva Saša.

Za njega je prihvatanje osobe sa kojom ste jedan od najvažnijih temelja odnosa.

– U ovim godinama se niko neće promeniti. Kakvog upoznaš muškarca ili ženu, takvi će i ostati jer je njihov karakter izgrađen davnih dana. Pitanje je samo da li ćete to prihvatiti ili ne. Svađe pod istim krovom su mi prosto nezamislive – kategoričan je Saša.

Nataša njihovu vezu opisuje kao spoj dve potpuno različite energije koje su vremenom naučile da funkcionišu kao jedna.

– Ja uvek imam taj vatromet u sebi, a Saša je moj mir koji taj vatromet ugasi i smiri me, bilo petkom kada dođem na selo ili tokom nedelje u Beogradu. Naučili smo da se dopunjujemo – ono što ja ne mogu, Saša može, i obrnuto. Prava ljubav ne greši. Ona se prosto desi i kada se pojavi, treba je samo bez vaganja prihvatiti i živeti je punim plućima – zaključuje Nataša.