U AVGUSTU SVAKA MAMA POSTAJE PROJEKT MENADŽER Evo kako sam spremila dvoje dece za školu, a da ni budžet ni živci nisu morali na POPRAVNI

Ćerka, budući prvak, sedela je za stolom u pidžami i saopštila da joj za školu trebaju „roze patike koje malo šljašte, ali ne previše, jer je ona sada velika“. Njen tri i po godine stariji brat je, ne podižući pogled sa poslednje palačinke, rekao da njemu ne treba ništa jer su mu prošlogodišnje patike za trening „skroz dobre“. „Odlično“, rekla sam. „Onda ih obuj.“ Obuo ih je, ustao i napravio tri koraka sa prstima savijenim kao da se tajno priprema za balet. Tako je, pre devet ujutru, na moju listu dospele prve dve stavke.

Ako ste mama barem jednog deteta mlađeg od desetak godina, znate i sami kako je to. Leto još traje, a vaš mozak je već u septembru. U njemu se vrte patike za školsko dvorište, obuća za fiskulturnu salu, nešto pouzdanije za jesenje izlete u prirodu, trenerka, ranac i flašica za vodu koja će se, budimo realne, izgubiti do prvog roditeljskog. U avgustu svaka mama postaje projekt menadžer, samo bez radnog vremena i mogućnosti da sastanak pomeri za sledeću nedelju.

Prva faza projekta: Arheološka iskopavanja dečjeg ranca

Pre kupovine sam proverila šta zaista imamo. Iz sinovljevog ranca izvadila sam dve bojice, kliker, kamenčić „koji donosi sreću“ i zelenu čarapu čije poreklo još uvek niko nije umeo da objasni. Jedan kaišić na rancu već je tražio penziju, sinu je iz patika za fizičko provirio palac, a ćerkina trenerka iz predškolskog preko leta je misteriozno postala “kapri” model do pola lista. Mislim, stvarno... Ova moja deca (a posebno njihova stopala) stvarno rastu kao iz vode!

No, umesto da kupujem stvari napamet, odlučila sam da napravim strategiju i kreiram plan koji će se stvarno uklopiti sa njihovim potrebama u realnom životu: šta nose u dvorištu, u čemu trče na fizičkom, šta obuvaju u učionici, a šta im treba u parkiću. Odmah je počelo da biva jasnije u šta vredi uložiti malo više para, a gde možemo da izaberemo nešto povoljniju varijantu.

Gledajući šta ima Deichmannn sajtu, shvatila sam da se moda za školsku decu ponaša kao i sama deca: ne miruje. Tu su lagane sportske patike u električnoplavo-zelenim kombinacijama, robusniji modeli za sportski teren u maslinastim, sivim i ljubičastim tonovima i nežne roze varijante sa metalik detaljima. Uz njih se lepo slažu mekane trenerke, dukserice, prsluci i lagane jaknice za dane kada jutro glumi novembar, a podne se vrati u avgust.

Druga faza: Pregovori o trendovima s ljudima visokim jedva 130 centimetara

Deci sam dala po jedno pravo veta i za obuću i za rančeve i torbe. Ona bira boju, on stil, a ja proveravam da li mogu normalno da hodaju, potrče, sagnu se, čučnu...

Za buduću prvakinju bilo mi je važno da ono što izabere može u svakom trenutku sama lako da obuje, zakopča i izuje kad zatreba. Nama čičak-traka deluje kao sitnica, ali detetu koje prvi put ulazi u školu ona kaže: „Učiteljice, vidite, ja sve mogu sama“. Ona se zalepila za niske retro patike u puder-roze boji, sa diskretnim “gliterom” i đonom u boji gume. Dovoljno su posebne za prvi školski dan, koji će naravno provesti u haljini, a dovoljno jednostavne za farmerke, helankice, pa čak i trenerku.

„Ali ove su baš kul“, rekao je sin za svoj omiljeni par iz kog mu je peta iskakala ko Pepeljuginoj polustestri. „Jesu, i biće još više kul nekome čija je noga njihovog broja“, odgovorila sam. Preživeo je kritiku. A onda je prvo tražio da budu crno-bele, pa neonzelene, pa sportski model sa mrežastim detaljima. Za 20 minuta promenio je mišljenje svega tri puta. Što znači da smo na dobrom putu da uskoro nauči da donosi čvrste odluke i drži se svojih principa.

Rančevi su posebna disciplina. Ona je opet birala puder-roze tonove i razigrane motive: “Moraju da se slažu s patikama, mama”, a on crni sportski ranac i školsku torbu sa upadljivim printom. Ja sam obraćala pažnju na one dosadne stvari: da li mi remenovi deluju dovoljno izdržljivi, da li su rajsferšlusi okej, koliko ima pregrada i može li užina da bude dovoljno daleko od patika za fizičko. Sportska torba prošla je isti porodični žiri, a svi smo se pravili da je baš naša reč poslednja.

Treća faza: Sve na jednom mestu, jer mama ipak nije potrčko

Ranijih godina bih prvo tražila obuću za školu, pa shvatila da nemamo patike za fizičko, zatim jurila ranac i vraćala se po torbu za trening. Ovog puta stvarno mi se nije dalo da obilazim pola grada. Srećom, u aktuelnoj Deichmann Back to School ponudi našli smo fenomenalan izbor obuće za dvorište, salu za fizičko i aktivnosti u prirodi, trenerke, rančeve i sportske torbe. I to bez potrebe za porodičnom ekspedicijom iz prodavnice u prodavnicu na 35 i kusur stepeni, jer se i klincima sve tamo dopalo.

Iskrena da budem, širok izbor svega važan mi je i zbog kućnog budžeta. Deca već prepoznaju brojne poznate sportske brendove, ali kombinovanje tih modela sa Deichmannovim robnim markama ostavlja više prostora za razumnu kupovinu i sjajan odnos cene i kvaliteta. Za patike za svaki dan odvojili smo veći deo budžeta, a obuću za fizičko smo odabrali među pristupačnijim modelima. Na kraju smo imali sve što nam treba, a da nisam morala da zažmurim kada sam pogledala račun.

Ipak, konačnu presudu nije donelo ogledalo. Oboje su obuću probali na obe noge, sa čarapama kakve će nositi, pa prošetali, potrčali i čučnuli. „Mama, da li u ovima smem da skačem?“, pitala je ćerka. „Ako ne smeš ili ne možeš, onda nam ne trebaju.“ Prvi put tog dana oba člana tima potpuno su se složila.

Projekat je završen, ali mama ipak sprema maramice

Kod kuće smo sve složili na krevet. Nekoliko pari patika, rančevi i torbe za fizičko i trening. Ćerka je stavila svoj prvi đački ranac na leđa i odjednom mi je izgledao ogroman, a ona nekako sićušna. Onda se okrenula, zamahnula kikicama ponosno, kao da je već završila prvi razred i pitala koliko još puta mora da spava do polaska u školu.

Tada sam shvatila zašto nas avgustovska kupovina, uprkos listama, budžetom i beskrajnim pregovorima svaki put razneži. Ne biramo mi ovde samo stvari, već decu spremamo za nova i stara prijateljstva, nova iskustva, nove petice, poneku suzu i priče koje će nam prepričavati dok im tresemo mrvice sa dukserice. Mi smo tu da mislimo na detalje, kako bi mališani mogli da se fokusiraju na avanturu zvanu život. A Deichmann nam to olakšava.

Iako moja tabela osnovnih potrepština za školu sada ima dosta toga štriklirano zelenom, znam da ćemo prvog septembra ujutro ipak tražiti zaturenu gumicu, da će neko prosuti jogurt po sebi i da ću fotografisati decu najmanje dvadeset puta dok ne počnu da kolutaju očima. Projekt menadžer u meni možda je dobro obavio posao, ali mama u meni već je stavila maramice u džep i odlučila da ovog septembra ne jurimo savršen početak. Dovoljno je da u novu školsku godinu zakoračimo udobnim koracima, nasmejani i zajedno.