Ivana je ZATRUDNELA NA SREDINI MEDICINE, učila sa stomakom do zuba, a danas sa desetkama u indeksu i trogodišnjom Krunom šalje moćnu poruku svim ženama

Danas, strudentkinja Ivana za naš portal otvoreno govori o tome kako je izgledao njen put od školske klupe, preko suza i neverovatnog stresa na prijemnom ispitu, pa sve do trenutka kada je na trećoj godini fakulteta saznala da je trudna i donela odluku koja joj je promenila život iz korena.

Ivanina ljubav prema medicini nije bila slučajnost, već trenutak čistog oduševljenja koji se dogodio još u osnovnoj školi .

„Bilo je to u sedmom razredu osnovne škole, kada se iz biologije uči čovek. Izašla sam pred tablu da odgovaram, ispred mene je bio veliki poster skeleta i dok sam objašnjavala kosti glave, ruku i nogu, ja sam se potpuno oduševila čovečijim telom. Meni je to izgledalo kao da objašnjavam kvantnu fiziku! Pored tog prirodnog osećaja i želje da pomažem ljudima, to je bio ključni momenat kada sam rekla: Evo, ovo je moj poziv!“, seća se Ivana.

Ipak, put do indeksa Medicinskog fakulteta u Beogradu bio je sve samo ne lak. Kako sama priznaje, u njenoj porodici niko se ne bavi medicinom, niti je iko pre nje završio fakultet u Beogradu, pa nije imala sa kim da se posvetuje.

Iz velike želje da bude što bliže svom snu, upisala je Srednju medicinsku školu. Međutim, to joj je donelo dodatni izazov pri spremanju prijemnog ispita.

„Spremanje je bilo mnogo izazovnije nego za gimnazijalce, jer mi u srednjoj medicinskoj uopšte ne učimo ono što dolazi na prijemnom ispitu. Praktično sam celu četvrtu godinu srednje škole paralelno išla na intenzivne pripreme i radila sve od nule“.

Stres i pritisak su bili ogromni, a trenutak kada su izašli rezultati Ivana nikada neće zaboraviti.

„Bila sam ubeđena da nisam upala i pala sam u depresiju. Moji su spavali u dnevnoj sobi, a mene je pozvao drugar i javio mi da sam primljena! Sama sam utrčala u sobu, otvorila vrata i pala na kolena. Toliko sam plakala od olakšanja da je moja mama ustala i htela da mi lupi šamar da me povrati, jer od mog jecanja nije razumela da li vrištim jer sam upala ili jer sam pala! Sav taj stres koji se skupljao godinu dana pod kožom jednostavno je izleteo napolje. Bila je to sreća sa kojom ništa ne mogu da poredim“, kaže.

Trudnoća na trećoj godini

Nakon što je prvu godinu očistila sa čistom desetkom, a drugu završila sa prosekom 9 u jeku kovid pandemije, Ivana je u treću godinu ušla sa stavom da će „pokidati“ i završiti fakultet u rekordnom roku. A onda je saznala da je trudna.

„Trudnoća je bila planirana i želeli smo je. Ljudi mi na TikToku često čestitaju rečima: ’Jao, sigurno se desilo slučajno’, jer im je nerealno da neko planira bebu usred medicine. Ali mi jesmo. I pored ogromne sreće, prva reakcija kada sam videla test bila je strah. Sećam se da sam sedela sama kod kuće i razmišljala: ’Čekaj, ovo se stvarno dešava, kako ću i šta ću sada?’“.

Zanimljivo je da Ivani fakultet nikada nije bio izvor tog straha - znala je da će ga završiti, makar učila i na moru, što je kasnije i radila spremajući neurologiju. Njeni strahovi su bili mnogo dublji i intimniji.

„Plašila sam se da li ću moći dovoljno da se posvetim detetu i da li ću sutra biti dobar lekar. Perfekcionista sam u svemu i volim da sve bude savršeno, a to je u ovim okolnostima izuzetno teško. Moj partner Damjan je sa druge strane više brinuo o finansijama i onim tipičnim muškim stvarima.“

Kompletan razgovor pogledajte u videu ispod:

Dva stola, dva studenta i stomak do zuba

Ivanina najveća podrška i oslonac jeste njen partner Damjan, sa kojim je u vezi četiri godine. Poznavali su se još iz osnovne škole jer su iz istog kraja, ali su kontakt ostvarili tek mnogo kasnije.

Oboje važe za neverovatne borce, a Ivana ih šaljivo naziva „Spartancima“. Damjan je nedavno diplomirao na Pravnom fakultetu, izuzetno je disciplinovan, bavi se sportom i ne odustaje ni pred jednim izazovom.

„Nikada neću zaboraviti scenu koju imam i na Instagramu. Ja u poodmakloj trudnoći, stomak do zuba, a u našoj sobi stoje moj sto i njegov sto jedan pored drugog i učimo zajedno. Ta njegova borbenost i upornost me dopunjuju i mnogo je lakše kada kroz sve prolazite sa nekim ko vas potpuno razume“.

Tokom cele trudnoće, Ivana nije usporavala - davala je ispite punom parom i išla na fakultet punih osam meseci. Međutim, nakon porođaja, usledio je mentalni i fizički pad koji joj je bio najteži period.

„U početku mi je bilo najteže. Kruna je bila neverovatno mirna i divna beba, sama je mogla da zaspi, ali ja sam bila psihički loše. Hormoni su uradili svoje, ugojila sam se u trudnoći, a onaj perfekcionista u meni nije mogao da prihvati da moram da usporim. Gurala sam sebe preko granica i nisam razumela zašto moje telo i um ne mogu da izdrže taj tempo. Danas sam naučila da kažem sebi: ’Ok, danas neću raditi ništa, umorna sam’. Morala sam da naučim da prvo trebam sebi, da bih mogla da valjam Kruni, Damjanu i svima ostalima“, kaže Ivana.

Kako izgleda prosečan dan mame sa prosekom za ponos

Ivana je razbila sve predrasude o tome da mlade majke ne stižu da vode računa o kući i porodici. Pre trudnoće, priznaje, živela je ušuškano kod roditelja gde je njena mama kuvala, a njen zadatak je bio samo čišćenje.

„Znala sam samo jaja da spremim kad sam zatrudnela! Nisam znala ni koliko koštaju hleb i mleko, a danas živimo sami, sve kuvam i sve spremam. Baš sam nedavno punila paprike!“

Njihov dan je isplaniran u minut, Ivana ustaje rano, sledi spremanje Krune i odlazak u vrtić oko 8 ujutru, pa fakultet, obično do 13 ili 14 časova, nakon fakulteta ugrabi oko dva sata za učenje pre nego što uzme Krunu iz vrtića. Nakon toga vreme je rezervisano isključivo za Krunu. Ivana sprema ručak, čisti i obavezno provodi najmanje sat vremena u aktivnoj igri sa ćerkom. Kada Damjan dođe kući, odmori se i ruča, on preuzima brigu o Kruni, dok se Ivana ponovo vraća knjizi.

A kako trogodišnja Kruna reaguje na mamine knjige?

„Kruna već ima naviku da ja stalno učim. Često uđe u moju sobu za učenje i sedne pored mene sa markerima, pa ’uči’ i crta sa mnom nekih pola sata. Kupila sam knjigu iz pedijatrije kada sam upisala petu godinu i ona je videla sliku bebe na koricama. Objasnila sam joj da njena mama leči bebe i da će biti doktor. Sada, kada god plače što moram da idem, ja joj kažem da idem da pomognem bolesnim bebama i ona se odmah smiri. Ponosno svima priča: ’Moja mama je doka i leči bebe, i ja ću biti doka kad porastem’“.