"Majčinstvo mi je uzelo zdravlje, vreme, novac, snagu, telo. CENA JE PREVISOKA, a trošak doživotan": Brutalne ispovesti ŽENA koje se KAJU ŠTO SU DOBILE DECU - "To je kao ZAMKA iz koje ne možete da pobegnete"

Reč je o problemu koji se retko kad izgovara naglas, objašnjava Kirsti Bruer, autorka priče. "Žene koje su me kontaktirale želele su da govore o svojim osećanjima samo pod uslovom da ostanu anonimne, iz straha od oštre osude i zato što njihove porodice to ne znaju". Zbog čega im je majčinstvo postalo kamen oko vrata?

Krenimo od Karmen, koja je pre nekoliko godina stidljivo pretočila svoje kajanje u reči na jednom roditeljskom forumu. "Dok su neki ljudi pokazali da saosećaju s njom, drugi su reagovali kao da je čudovište", kaže Kirsti.

Ekstremni pritisak i žrtva koje majčinstvo može da zahteva u fokusu su filma "Da imam noge, šutnula bih te", koje otvoreno prikazuje unutrašnji kolaps, permanentnu iscrpljenost i doživljaj krivice. Rouz Birn, koja je za glavnu ulogu pre nekoliko večeri umalo dobila Oskara, igra terapeutkinju na ivici psihičkog sloma, bez emocionalne i fizičke podrške, dok sama brine o detetu sa misterioznom bolešću koja direktno utiče na ishranu. Karmen može da se poistoveti sa temom ove drame:

"Majčinstvo je beskrajan posao koji radite čak i kada to ne želite, jer od vas zavisi jedna mala osoba. Osećaj je kao da ste sve vreme u zamci iz koje ne možete da pobegnete..."

Iako je nepokolebljivo iskrena dok govori o razarajućim posledicama, u njenom glasu primetno se oseća i vedrina dok priča o svom sinu. "Teo nema nikakve veze sa mojim kajanjem, on je fantastičan, divan dečak i volim ga najviše. Dala bih život za njega, bez ikakve dileme".

"Kada se žene osete dovoljno bezbedno da progovore o kajanju, ono što ispliva nije nedostatak ljubavi, već osećaj izolacije, iscrpljenosti ili izgubljenog identiteta", objašnjava psihoterapeutkinja Ana Matur.

Za Karmen, koja sebe opisuje kao perfekcionistu, odgovornost da odgaja "uzornog građanina, dobru i srećnu osobu" predstavlja težak teret. Sebi je obećala da se Teo nikada neće osećati onako kako se njegova majka osećala tokom odrastanja. Karmen potiče iz siromašne i disfunkcionalne porodice, iz okruženja "gde je nasilje bilo primarni jezik" i u kojem se nikada nije osećala voljeno.

"U početku sam uživala sa Teom, koji je kao beba lepo napredovao. Porodiljsko odsustvo nije mi nimalo teško padalo, naprotiv. Međutim, stvari su se promenile kada je počeo da ispoljava ozbiljna kašnjenja u razvoju. Svaki trenutak bio je ispunjen brigom. Osećala sam se krivom, plašila sam se da će njegov život postati stalna borba..."

Na kraju Teu nisu dijagnostikovana stanja kojih se Karmen plašila i on je sada dobro. No, ona otkriva da su joj stres i stalna briga prouzrokovali razvoj autoimune bolesti.

Kajem se što imam decu

Povezivanje majčinskog kajanja sa nedostatkom ljubavi i zanemarujućim roditeljstvom je nemarna pretpostavka, prema izraelskoj sociološkinji Orni Donat, autorki knjige "Kajanje zbog majčinstva: Studija". Intervjuisala je 23 žene, od kojih je svaka naglasila razliku između kajanja i onoga što su osećale prema deci. Nekoliko njih smatralo je da su prevarene, jer stvarnost nije ispunila idealizovanu verziju koju im je društvo prodalo.

"Kajem se što sam dobila decu, ali volim ih. Ne bih želela da nisu tu, samo ne želim da budem majka", kaže jedna učesnica studije, koja ima dvoje tinejdžera. Ono malo podataka što postoji sugeriše da to nije neuobičajeno osećanje. Prema istraživanju koje je 2023. sprovedeno u Poljskoj, pet do 14 odsto roditelja kaje se zbog odluke da imaju decu i da bi, kada bi mogli da vrate vreme, izabrali drugačiji put.

Karmen je shvatila da nije sama kada se pridružila Fejsbuk grupi "Kajem se što imam decu", koja broji oko 96.000 članova iz celog sveta.

"Majčinstvo je puno slatkih trenutaka, ali oni ne nadoknađuju slobodu koju sam mogla da imam umesto toga", rekla je za BBC jedna žena iz grupe, koja živi u Australiji sa petogodišnjim detetom. "Finansije su nategnute, a svi ciljevi i ambicije koje imamo suprug i ja – putovanja ili pokretanje biznisa – gurnuti su u stranu. Izgubila sam svaku motivaciju. Samo pokušavam da odgajim pristojno ljudsko biće u ovom zbrkanom svetu".

Druga žena, iz Velike Britanije, smatra da "omalovažavajuće kada ljudi pretpostave da nesrećna majka mora da pati od postporođajne depresije"."Prijatnije im je da to tako etiketiraju – moja deca su sada odrasla, a ja i dalje tugujem za životom koji nikada nisam uspela da ostvarim. Sada se brinem o čuvanju unuka. Briga o drugima nikada ne prestaje".

Moderatorka grupe, Đanina (44), naučnica iz SAD, kaže: "Cilj nikada nije bio sramoćenje roditelja ili promovisanje određenog načina života. Više se radi o dokumentovanju kulturnog fenomena koji često nema prostora u mejnstrim razgovorima. Zajednica je velika i aktivna jer se mnogi tiho bore sa osećanjima za koja im je rečeno da ne bi smeli da ih imaju".

Ni sama nije znala da li želi da ima decu, ali čitanje priča na forumu uticalo je na njenu odluku – da ih nema.

Mlađe odrasle osobe drugačije pristupaju tom pitanju u odnosu na starije generacije, kaže Margaret O'Konor, savetnica i psihoterapeutkinja iz Irske. "Mnogo je prisutnija svest o tome da je sve stvar izbora, a ne nešto što automatski mora da se uradi. Dolaze mi ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama koji znaju da žele da imaju decu, ali su i dalje na neki način zabrinuti zbog izazova, pa bi želeli podršku kako bi mogli da se snađu".

Roditeljstvo je stvar ličnog izbora

Teško je imenovati znake upozorenja koji bi mogli da ukažu na to da će se žena pokajati zbog svoje odluke da se ostvari kao majka, upozorava O'Konor, jer je svačije iskustvo jedinstveno. "Morate biti veoma sigurni i svesni da su veliku odluku donosite iz sopstvenih razloga, a ne zbog spoljnog pritiska – partnera ili vaših roditelja".

Ona takođe upozorava da ne treba olako verovati u ideju "sela", gde će svi uskočiti da pomognu. "Poruka koju generalno dobijamo je: 'Svi ćemo biti tu da brinemo o bebi', ali ljudi često nisu prisutni. To je vaša beba i vi ćete biti odgovorni za nju".

O'Konor kaže da je potpuno normalno da roditelji iskuse kajanje, s obzirom na to koliko je uloga ogromna i zahtevna. Predlaže posetu terapeutu kako bi se došlo do korena tog kajanja, razgovor "u bezbednom prostoru gde nećete biti osuđivani".

"Kod nekih žena, osećaj kajanja može da se ublaži ili da se značajno promeni uz podršku, odmor, vreme i promenu okolnosti. Ali kod drugih, elementi tog osećanja mogu da ostanu bez obzira na sve, pa je važno da ostavimo prostor za iskrenost bez sramote", dodaje Ana Matur.

"Više se ne osećam kao čudovište"

Studija Orne Donat takođe otkriva da za neke osobe kajanje zbog majčinstva nikada ne nestaje. "Sve sa kojima sam razgovarala pokušavaju da daju sve od sebe uprkos tom osećaju. Pre nekoliko godina, dobila sam pismo od jedne žene koja se kaje što je postala majka. Rekla je da joj pomaže to što nema nade da će jednog dana nestati... Izabrala je da prihvati sutuaciju, a ne da se bori protiv toga i da ostane skrhana svaki put kada shvati da kajanje neće prestati."

Karmen misli da je "osećanje trajno zato što je žrtva doživotna". Ipak, posećuje terapeuta već nekoliko godina i kaže da su joj seanse pomogle da prihvati sebe i način na koji doživljava majčinstvo. Više nije ogorčena. Sada odvaja vreme da ide u teretanu i da se viđa sa prijateljima. Ne teži savršenstvu.

"Konačno sam u stanju da kažem: 'Ne, izvinite, umorna sam i idem ranije na spavanje. Jedite šta god želite za večeru, tata je tu'. Svet se neće srušiti."

"Teo vidi da sam i ja ljudsko biće, da nisam savršena, i njemu je to u redu. Svake noći pre nego što zaspi, ušuškamo se u krevet i zajedno pretresemo dan. Uvija se u toplinu jorgana i privija uz mene. To su trenuci kada se istinski povezujem s njim, kada vidim osobu koju najviše na svetu volim. Više se ne osećam kao čudovište".

Pogledajte BONUS VIDEO: