Odvela sam dete na rođendan gde su se služili SENDVIČI uz koje je cela Jugoslavija slavila i njena reakcija na ovakvu žurku mi je VAŽNA LEKCIJA u životu

Roditelji danas često imaju osećaj da moraju da organizuju "spektakl" da bi dete bilo srećno. Igraonice sa animatorima, tematske proslave, skupi keterinzi, foto-kutci, personalizovane torte, bioskopske sale, baloni do plafona i pokloni za goste postali su skoro podrazumevani deo dečjih rođendana. Kao da se ljubav meri brojem dekoracija, a uspeh proslave količinom sadržaja.

Nisam ni ja previše odstupala od tog "nepisanog kodeksa" koji navodi da je bolje da potrošiš pare i da ti je sve sređeno, nego da sve vreme služiš goste i kasnije raspremaš dom. Ali sam bila na rođendanu sa ćerkom koji je ličio na one kakve smo mi imali kada smo bili deca i doslovno sam ostala šokirana reakcijom mališana.

Njen drugar je slavio rođendan u kući, bez animatora i specijalnih efekata. Ježići od voća i popsi nisu bili na meniju, a umesto njih u sobi je stajala činija sa grickalicama, sto sa sokovima i tanjir sa onim čuvenim sendvičima kakve pamtimo iz devedesetih – hleb, salama, kačkavalj i krastavčić zaboden čačkalicom. U jednoj sobici improvizovana diskoteka: ugašeno svetlo, neka šarena lampica, dečje pesme sa zvučnika i gomila mališana koji skaču kao da su na najvećem festivalu na svetu. I dete – oduševljeno.

Ne pita gde je animator. Ne pita zašto nema bioskopa, VR naočara ili mašine za šećernu vunu. Ne pravi poređenja. Ne ocenjuje nivo luksuza. Ne meri koliko je roditelj "uložio". Samo se raduje. Iskreno, potpuno, glasno i bez zadrške. Možda je upravo tu najveća lekcija za odrasle.

Jer deca veoma dugo ne znaju šta je "dovoljno skupo" ili "dovoljno moderno" dok ih lično mi ne naučimo tome. Ona ne dolaze na rođendan da procenjuju ketering, već da se igraju. Njima je diskoteka i kada se ugasi svetlo i upali jedna lampica. Njima je avantura kada se naguraju u malu sobu i pevaju iz sveg glasa. Njima su specijalitet i sendviči koje jedu stojeći dok trče nazad u igru.

Odrasli su ti koji često podižu lestvicu toliko visoko da zaborave šta je deci zaista potrebno. Danas, mnogi roditelji biraju da "nadmaše" prethodni rođendan. Kao da obična proslava više nije dovoljna. A istina je da deca često pamte potpuno druge stvari.

Pamte ko se smejao sa njima. Ko ih je jurio po dvorištu. Ko im je dao najveće parče torte. Pamte pesmu uz koju su skakali. Pamte da su se osećali slobodno i veselo. Pamte atmosferu, a ne cenu proslave.

Zato je možda najveća lekcija upravo stigla od mališana. Oni su sposobni da naprave magiju od "ničega" i dovoljan im je osećaj da je nekome taj dan poseban i da im je potrebno samo društvo. Sve ostalo uglavnom je važno nama odraslima.

Naravno, nema ničeg lošeg ni u igraonicama, bioskopskim rođendanima ili velikim proslavama. Samo, problem nastaje kada to postane obaveza, mera roditeljske ljubavi ili razlog za stres i poređenje. Jer deca ne traže savršenstvo onako kako mislimo. Često su mnogo srećnija nego što verujemo sa stvarima koje smo mi odavno proglasili "prevaziđenim".

Možda je zato prizor mališana koji igraju u improvizovanoj diskoteci, jedu stare dobre sendviče i smeju se do suza mnogo važniji od one "dva sata za 1.000 evra" igraonice. Radost nije komplikovana i svakako detinjstvo ne treba da bude "projekat produkcije".