Ljubica je sa 200 pozajmljenih maraka otišla u Italiju, ni jaja nije znala da ispži: Razvela se, sama podigla troje dece i postala KUVARICA SVETSKOG GLASA

Ljubica Komlenić je kuvarica svetskog klasa, sudija i mentor, trener nacionalnog italijanskog kulinarskog tima, žena koja je branila italijansku zastavu na gastronomskim Olimpijadama, ali pre svega osoba koja ne veruje u prečice, glamur bez pokrića i uspeh bez duše.

– Imam 52 godine, ove godine punim 53. Da se ne pridržavam pravila, mislim da bih već hodala sa štapom – kaže Ljubica Komlenić u razgovoru za Žena.rs.

Njena filozofija zdravlja i života počiva na jednostavnosti i disciplini. Hrana, kretanje, odnos prema sebi i drugima, sve je povezano.

– Uticaj hrane je izuzetno važan. Koristim samo bebi kreme. Ne treba da svetu dokazujemo ko smo torbama i spoljašnjim simbolima. Pokazaćemo to ponašanjem, kulturom i poštovanjem prema drugim ljudima i svim poslovima.

Za Ljubicu, poštovanje je temelj svega.

– Ako prođemo ulicom, vidimo čoveka koji čisti, a mi bacimo papir, treba svi da se postidimo. Treba da stanemo i kažemo: "Hvala vam što održavate naše ulice". Najveća vrlina najuspešnijih ljudi na svetu je skromnost.

Od pozajmice do svetskog vrha

Njena priča ne počinje pod svetlima reflektora, već 1993., kada je sa 19 godina, jednim koferom i 200 pozajmljenih maraka otišla u Italiju. Bez znanja jezika, bez iskustva.

– Posao je izabrao mene, jer je to bio jedini posao koji sam tada mogla da radim. Počela sam od pranja sudova, a tada nisam znala ni jaje da ispečem – priseća se Ljubica uz osmeh koji krije godine discipline.

– Imala sam sreću što me nisu mazili, već gazili. Ti ljudi su me podstakli da rastem. Verujem da svaki šef mora proći taj put.

Danas, ona je sinonim za vrhunski kvalitet, ali put do uspeha bio je popločan odricanjima koja su joj, kako kaže, očvrsnula dušu, ali je nisu slomila.

Filozofija na tanjiru: Manje je više

Kao vrhunski stručnjak, Ljubica ističe da se tajna elite ne krije u komplikovanom, već u jednostavnosti. Za nju, Michelin zvezda nije samo kuhinja, to je poštovanje prema namirnici, ambijent i, pre svega, ljudskost.

– Uvek ponavljam: nemojte stavljati deset namirnica u jelo. Četiri su dovoljne za vrhunski ukus. Najjednostavnije jelo je zapravo najkomplikovanije, jer zahteva savršenu tehniku.

Ljubica je u Italiji postigla nemoguće, kao Srpkinja je trenirala njihov nacionalni kulinarski tim, braneći boje zemlje koja je gastronomiju zaštitila pod okriljem UNESCO-a. Čak je i tradicionalnu vojvođansku supu sa knedlama pretvorila u Michelin-style specijalitet, dokazujući da naše nasleđe ima svetski potencijal.

Telo kao kompjuter i disciplina duha

U svojoj 52. godini, Ljubica zrači energijom koju pripisuje strogoj disciplini i prirodnoj ishrani. Protivnik je šećera, koji naziva modernom zavisnošću, i zagovornik povratka korenima – organskim jajima, povrću i domaćoj hrani.

– Mi smo sami svoj kompjuter. Ako ujutru ne unesemo pravo gorivo, metabolizam se umara. Moja ishrana je prirodna, bez kompromisa. Belo brašno i šećer kradu energiju, a ja biram snagu – kaže Ljubica, dodajući da su disciplina i vera u Boga njeni glavni pokretači.

Imala je sreću, kako kaže, da je niko nije mazio.

– Gazili su me. I baš ti ljudi su me naterali da rastem.

Ljubica veruje u stroge učitelje.

– Nije dobar učitelj onaj koji kaže: "Ma, super je, može". Pravi učitelj je onaj koji te natera da zaplačeš, jer vidi da možeš više.

Ne beži od suza.

– Imam ogromnu dušu, veliki sam vernik, ali mi ne smeta kada neko zaplače. To je momenat kada čovek kaže: "E, sada ću sve da razbijem."

Najveći profesionalni ponos?

– Pre svega što sam majka troje dece. Ali profesionalno: trenutak kada sam, kao plavuša Srpkinja, bila pozvana da treniram nacionalni italijanski kulinarski tim i da predstavljam Italiju na svetskim takmičenjima. Da branim njihovu zastavu. To je bio vau momenat vau. I momenat straha. A onda sam rekla sebi, naravno da mogu. I pobedili smo.

Sloboda izbora i mogućnost šansi

U karijeri nikada nije pristajala na kompromise.

– Nikada. Ako me prihvataš sa mojim pravilima – idemo dalje. Ako ne – doviđenja. Uvek se zatvore mala vrata, a otvori se velika kapija.

Greške smatra neophodnim.

– Ako ne pokušamo, nećemo pogrešiti. Ali ako pokušamo, možemo da pogrešimo, naučimo i sledeći put budemo bolji.

Ljubica živi svoj posao, kako kaže, za nju priprema hrane simbolizuje sam život.

Njena filozofija hrane jednako je jasna kao i njen životni stav. Poštovanje namirnice je osnov.

– Hrana se ne baca. To ne dozvoljavam. Videla sam gladnu decu. I sama sam nekada bila gladna.

Decu je učila kulturi stola, zajedničkom obroku, razgovoru.

– Telefon ne pripada trpezi. Trpeza je mesto ljubavi, dijaloga i pažnje.

Majčinstvo i vaspitanje bez telefona

Ipak, titula na koju je najponosnija nije "šef", već "majka troje dece". Kao samohrani roditelj od 2005. godine, prošla je kroz trenutke koje svet nije video.

Ne veruje u izvoljevanje.

– Ne spremam tri ručka za decu. Ovo je na stolu. Ako hoćeš – jedeš. Ako ne, u redu. Neće umreti od gladi. Četvrtog dana dete će sesti i jesti.

Nema životnog rasta bez bola

Njena životna priča ne skriva bol. Razvela se 2005. godine, u trenutku kada se rodila njena treća ćerka. Ostala je sama sa troje dece.

– Nikada se niko nije pitao koliko sam puta zaplakala – kaže bez patetike. Ali iz tih trenutaka, kako sama ističe, dolazi najveća snaga.

– Niko me nije pitao koliko sam puta zaplakala. Ali podigneš glavu, pogledaš decu, oni ti daju snagu. I ideš napred.

U njenom domu vlada red: hrana se ne baca, a telefon nema mesto za trpezom.

– Trpeza je momenat deljenja ljubavi, pažnje i dijaloga. To je kultura koju moramo preneti deci.

Uticaj Italije na životni put i karijeru

Italija ju je oblikovala, ali nije promenila njenu suštinu.

– Italija je spoj mode, umetnosti, muzike i gastronomije. Ali ja ne volim 1.000 boja na tanjiru. Ni u životu. Jednostavno, ali savršeno izvedeno.

Tajna Mišelin zvezdice

Za Ljubicu, Mišelin zvezdica nije samo kuhinja.

– To je sve: ambijent, toaleti, osoblje, atmosfera. Moram da se osećam kao kod kuće.

Veruje da Srbija ima potencijal, proizvode, znanje i šefove koji to mogu da dostignu, bez kompleksa.

Ljubica ponosno ističe svoje vojvođansko poreklo. Takođe, ističe da Vojvodina ima specifična jela poput knedli sa grizom i džigericom u domaćoj supi. Priseća se da je upravo to jednostavno jelo na jednoj svojoj večeri u Italiji pretvorila u "Michelin Style" specijalitet, zadržavši originalni naziv, čime je izazvala oduševljenje kod gostiju, dokazujući da se od jednostavnih namirnica može napraviti vrhunski specijalitet.

Kuhinji Vojvodine, podseća, primila je mnogo uticaja iz Austrougarske i Mađarske (poput gulaša), recepti se mešaju, ali da treba negovati te male stvari. Zatim, osvrnula se i na štrudle sa makom, orasima i višnjama. Otkriva da lično najviše voli štrudlu sa višnjama, koju, zbog discipline u ishrani, pojede "jednom u pet godina".

Jela koja su lična karta Srbije

Na pitanje kojih bi pet jela iznela pred stranca kao "ličnu kartu Srbije", Ljubica Komlenić je izdvojila sledeće specijalitete, naglašavajući da, iako neka od njih (poput ćevapa i sarme) nisu izvorno samo naša, ona predstavljaju deo srpske tradicije:

1. Ćevapi – Iako napominje da "sve to nije naše“, vodi goste na ćevape jer su često već čuli za njih.

2. Sarma – Ljubica ističe da voli da tradicionalnu sarmu transformiše kroz "novi stajling sa novom tehnikom".

3. Domaće knedle u supi – Konkretno misli na knedle sa grizom i džigericom u domaćoj supi, jelo koje je ona lično pretvorila u Michelin style specijalitet na jednoj večeri u Italiji, zadržavši izvorni naziv.

4. Šnenokle.

5. Gomboce – Ljubica insistira na nazivu "gomboce" (sa šljivama), radije nego knedle.

Pored hrane, Ljubica naglašava važnost lokalnih namirnica. Smatra da strancima treba ponuditi ono što raste na našem području, poput domaćih jabuka, šljiva i paradajza iz bašte koji imaju pravi ukus, a ne uvozne namirnice poput avokada ili ananasa.

Takođe, uz hranu bi preporučila domaća vina. Smatra da u restoranima, pa čak i onim sa Mišelinovim zvezdicama u Srbiji, treba istaći male domaće vinarije koje rade kvalitetnu proizvodnju i nuditi njihova vina umesto uvoznih vina iz Francuske

Granice za Ljubicu Komlenić ne postoje. "Još se nisam zaustavila. I ne planiram."

Poruka ženama: Vi možete sve!

Njen savet ženama koje sanjaju velike snove u "muškom svetu" je jasan i direktan:

– Žena treba da ustane, pogleda se u ogledalo i kaže sebi: "Ja mogu sve!" Nikada ne dozvolite da vam neko maltretiranjem gasi energiju. Radije ću mesecima jesti hleb i mlevenu papriku nego pristati na kompromise koji mi ubijaju dušu.

Dok se priprema za novu sezonu MasterChefa, Ljubica Komlenić nastavlja da korača svojim putem, skromno, tiho i nepokolebljivo, podsećajući nas da se pravi prestiž ne nosi u torbi, već u karakteru i poštovanju prema čoveku koji čisti ulicu jednako kao i prema onome koji sedi u kraljevskoj loži.