Evo kako je izgledala PRAVA KOŠTANA Bore Stankovića i zašto je TUŽILA slavnog pisca: Život joj je bio MNOGO TRAGIČNIJI od onog iz čuvene drame

Jedna od najautentičnijih pojava u našoj književnosti, Borisav Bora Stanković, bio je glas starog sveta koji je nestajao i hroničar duševnih borbi koje su, na raskrsnici dva veka, morile ljude iz njegovog rodnog kraja, Vranja. Sa puno ljubavi, objektivnosti, emocija i lirike, na prelazu između realizma i moderne, pisao je o jugu Srbije, laganom nestanku uglednih trgovačkih porodica, talasu promena koji je zahvatio sve sfere društva, ali i o moralu, patrijarhalnoj atmosferi i potčinjenosti pojedinca svemoćnom sudu čaršije.

Njegova dela puna sevdaha, strasti i melanholije, stvarana pod uticajem svetskih velikana kakvi su bili Gi de Mopasan, Dostojevski i Turgenjev, ušla su u antologiju, lektire, male i velike ekrane, a pre svega toga stala su na pozorišne scene. Prva je na "daske koje život znače" dospela čuvena Koštana, "tužna istorija zgaženih srca i promašenih života".

"A oči krupne, kao u košute..."

"Nije bilo čoveka u Vranju koji nije čuo za njenu lepotu – ruse kose, belo lice, medne usne, zanosni kukovi, bedra kao jedra, a oči krupne – kao u košute"... Tako je Stanković opisivao "najlepšu među južnjakinjama", Vranje početkom veka, jug Srbije u kojem se različiti svetovi prepliću sa jedinstvenom energijom, čežnjom i melanholijom. I u svemu tome – jedna mehana ispunjena žudnjom, i zavodljivom pesmom romske plesačice Koštane. Igra, veselje, ludovanje, duvanski dim kroz koji izbija bol, dok se za stolovima ispija i prosipa tuga...

Jedan od pionira savremene srpske književnosti napisao je ovo delo kada je imao 24 godine, ali ga je više puta prepravljao, sve do konačne verzije koju je objavio kao zasebnu knjigu. Prvi put je drama u celosti štampana 1902. u "Srpskom književnom glasniku", a premijerno je izvedena dve godine ranije, u beogradskom Narodnom pozorištu. Uloga naslovne junakinje bila je poverena Zorki Todosić. Prvo izvođenje predstave bilo je neuspešno, jer je bilo malo publike, a mnogo loših kritika. Ni sam pisac nije bio zadovoljan.

Koštana nije bila tek plod Stankovićeve mašte. Postojala je, a njeno pravo ime glasilo je Malika. Malika Eminović. Od malih nogu je sa ocem i bratom nastupala po kafanama i kućnim zabavama, a njena lepota i šarm učinili su je širom juga. Javna je tajna da su zbog te "žive vatre" lokalne gazde i čorbadžije rasprodavale imanja i "padale u sevdah", zaboravljajući na vreme, prostor i porodice.

"Oči krupne kao u košute..." Stari Vranjanci govorili su da su je nazvali "Koštana", jer se u njihovom kraju za kesten koristi izraz "koštan", a Malika je izgledom podsećala na vitki, vretenasti plod drveta kojim je obrasla čitava Vranjska banja.

Lepota kao večno prokletstvo

Da li su se Bora i Malika ikada sreli? Postoji više verzija. Prema jednoj, to se dogodilo kada je budući pisac bio srednjoškolac i svratio u kafanu gde je nastupala. Iako je bio očaran njenom lepotom i šarmom, nisu razmenili ni reč. Druga priča, koju je kasnije podržao i Stanković, kaže da je još kao dečak čuo za lepu romsku pevačicu "jer je njena trupa bila najbolja i bila je najčešće pozivana da nastupa u domovima bogatih građana", ali je nikada nije video pre nego što je napisao dramu, navodi Istorijski zabavnik.

Njihov prvi susret dogodio se u kafani u Vranjskoj Banji, kada je "Koštana" uveliko igrana u pozorištima širom zemlje. Malika nije imala lak život, a lepota joj je, kao i mnogim ženama pre i posle nje, donosila samo nesreću.

Baš kao u čuvenoj priči, nasilno je udata za izvesnog Maksuta Rašitovića, a potom je proterana iz Vranja. Legendarna lepota i senzualnost su se, zajedno sa popularnošću, vremenom istopile, ostalo je tek daire, nekad puno zlatnika. Ostatak života provela je u siromaštvu u kolibi na obodu Banje u naselju Burdinci, odgajajući četvoro dece – sinove Isu i Ćerima i dve ćerke iz Maksutovog prvog braka.

Život nekadašnje vanserijske lepotice sveo se na prosjački štap. Za cigaru i čašicu rakije, pričala bi svima koji su hteli da je slušaju o staroj slavi, prošlim vremenima, kako je kralju Milanu na uvo pevala "Slavuj pile, ne poj rano", i kako je baš ona "ta" Koštana Bore Stankovića. Verovatno su je teške muke i nemaština naterale da ga 1927. godine i tuži. Bila je nepismena, ali ju je advokat navodno ubedio da mogu da izvuku deo autorskih prava.

"Da odgovorim mom 'ortaku' Koštani..."

Štampa je u to vreme opširno izveštavala o slučaju, ali većina je otvoreno bila na strani pisca. Koštana je iz spora izašla kao gubitnik, ponižena i javno ismejana. Bora Stanković čak je i odgovorio na tužbu.

"E, hajd' baš da odgovorim mome 'ortaku' Koštani. Posle mojih dečjih sećanja na njeno igranje i pevanje na svadbama, prvi put u životu video sam je u Vranjskoj Banji, kada se 'Koštana' već izvodila u Narodnom pozorištu. Sva njena pričanja o doživljajima sastojala su se u tome da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić, i ženske publike da izvuče par čarapa ili koju reklu.

Da ona zna, prema pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.

Analogno tome, to bi značilo da bi svaki čovek u Vranju po imenu Mitke imao pravo da zahteva autorsku tantijemu. Gospodin Vlajko Kocić, narodni poslanik koji želi da ovaj spor zagladi, bolje bi učinio da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili on i ona nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem, Beograd, 11. mart 1927. Bora Stanković"

"Samo rakija greje njenu staru dušu"

I tako je Malika nastavila da živi moleći za pomoć, dok ju je starost neumoljivo stizala. Najpoznatiju fotografiju tad već oronule starice, koja je nekada svojom pesmom i plesom "izluđivala sve što je nosilo čakšire, a žene dovodila do besa", snimile su Helena King i Vida Metenson, vaspitačice iz "Američkog doma za ratnu siročad" u Vranju.

Poslednje što se o njoj čulo štampano je u listu "Politika" 6. aprila 1941. godine. Nažalost, zbog bombardovanja koje je počelo istog dana, taj primerak nikada nije našao put do čitalaca. Susret je zabeležio jedan stari novinar:

"...A kada je pridobijete, priča vam sve mnogo, mnogo… Cigareta i nekoliko dinara mnogo pomažu. Možda bi htela sve da ti ponovi, da još jednom zapeva i prstima zatrese daire, ali ne može. Svemu je prošlo. Starost i beda vladaju njenim bićem. Samo rakija, kada je ima, greje njenu staru dušu, a Maksut je zato kori, što pije. Na njegove prekore ona ga gleda preklinjući sa zatupljenim sjajem u očima, kao da hoće da mu kaže: 'Ne diraj me, još to mi je samo ostalo...'"

Veruje se da je Koštana, odnosno Malika, preminula 1945. u 73. godini u Vranjskoj Banji. No, njen duh, slobodan i neukrotiv, njene "ruse kose, belo lice, medne usne i bedra kao jedra", nastavili su da žive u remek-delu velikana srpske književnosti.