Đorđe David se vraća glumi kroz ulogu u seriji 'Nasledstvo', gde mu je saradnja sa koleginicom Danicom Ristovski posebno značajna.
Potvrđuje svoj ostanak u žiriju 'Zvezde Granda' i najavljuje burnu radnu sezonu i muzičke projekte sa bendom.
U velikom intervjuu za “Blic”, Đorđe David priča o povratku glumi, da li će biti deo nove sezone Zvezda Granda, ali i o klanovima na estradi. Otvoreno priča o tome koliko je strog prema ćerki i da li ga vređaju negativni komentari, otkriva i šta se desilo nakon što se javio Bred Pitu kada je bio u Americi jer su zajedno radili na njegovom prvom filmu.
Za početak se dotičemo teme povratka glumi od koje se malo udaljio iako je to njegov primaran poziv.
- Radi se o seriji „Nasledstvo“ gde je Timi bio reditelj, a Žarko je radio scenario. Da pomenemo i Marka Jovićevića... I ono što me je najviše obradovalo u celoj priči jeste to što sam najviše scena imao sa Danicom Ristovski. Inače, ona mi je jako bitan lik u životu iz prostog razloga jer smo izašli iz iste „kuhinje“ — oboje smo studirali glumu kod počivajućeg redovnog profesora Predraga Bajčetića. Znam da je ekipa, svaki put kad smo završavali te neke zajedničke scene koje smo imali, davala aplauz za celu tu priču. Upravo zato što smo iz iste kuhinje izašli, prepoznavali smo se u nekim stvarima koje nisu bile ni napisane u scenariju. Tu je bilo dosta improvizacije u najpozitivnijem smislu te reči. Kad je Danica u pitanju, trudio sam se da ne zaostajem, jer je ona ipak dugo u tom glumačkom procesu, dok mene dugo u toj priči nije bilo. Mislim da je ovo jedan jako dobar povratak i da je režija odlično urađena - otkrio nam je Đorđe David pa pojasnio:
- Lik se zove Arizona. U pitanju je čovek iz kriminalnog miljea koji je, zbog svojih ludih emotivnih odnosa i loših ljudi sa kojima je sarađivao u okviru onoga što je pošast 21. veka — a to je kokain — upao u zatvor na višedecenijsku robiju. Ranije je pušten iz zatvora i susreće se sa svojom bivšom devojkom, nekadašnjom balerinom, koju glumi Danica Maksimović.
Kad ste spomenuli svog pokojnog profesora Predraga Bajčetića, moram da primetim da je vaša klasa bila izuzetno jaka. Bila je tu Anica Dobra...
- Goran Radaković, Nebojša Bakočević, Duško Premović (koji je u međuvremenu postao ozbiljan scenarista i pisac)... Milan Pleština, koji je više puta nagrađivan kao najbolji kazališni glumac u Hrvatskoj. Arijana Čulina, koja je takođe iz Splita kao i Milan. Bila je tu Dragana Mrkić — da podsetim ljude na njenu fantastičnu ulogu u filmu „Oficir s ružom“.. Anicu sam možda u prolazu sreo par puta, Radaka isto tako. Arijanu sam video pre otprilike devet meseci kada sam išao do Splita, pa smo se sreli jer smo imali nešto poslovno. Slobu Beštića vidim tu i tamo, a sa Bakočevićem zaista ne znam šta se dešava.
Moram da primetim da vas dugo nije bilo na malim i velikim ekranima. Zbog čega? Nekako ste se više okrenuli muzici, barem se meni tako čini.
- Znate šta, javna je tajna da klanovi postoje. Javna je tajna da u ovom poslu najjači kompleksi leže upravo kod takvih ljudi. Pa tako, ovi koji su niski izbegavaju visoke. Ovi koji imaju stomake izbegavaju one koji nemaju. Ovi koji su izgubili kosu izbegavaju one koji je imaju. I onda sam nekako, po prirodi stvari, otišao u muziku jer mi je Bog dao talenat i za to. Ljudi me znaju — mlađa publika kroz „Zvezde Granda“, ali u stvari... „Generacija 5“. To je nešto što me je praktično izbacilo u prvi plan i beskrajno sam im zahvalan na tome. Kasnije sam nastavio kao član benda „Death Saw“, i ta priča traje već pune 22 godine. Ali zbog tih nekih klanova ja sam skrajnut i zaobilažen u glumi, što mi je negde krivo i žao mi je. Ipak, moje fizičko i psihičko stanje je takvo da sam, bez obzira na 61 godinu života, spreman od 0 do 24 za sve u umetnosti. To je jednostavno zakonitost, pogotovo sada u 21. veku. Spreman sam za sve buduće provokacije, odnosno pozive koji će uslediti. Baš ovde na festivalu sam dobio par informacija od ljudi koji su mi naznačili da računaju na mene. Tako da od septembra kreće nova radna sezona, pa ćemo videti. Pored toga, uradićemo jedan spot. Mi kao bend smo se odlučili za obradu jedne numere kojom ćemo se pokloniti senima Bore Đorđevića (Borislava Đorđevića), basiste Miše Aleksića iz Riblje čorbe i prvog gitariste Rajka Kojića koji je tu numeru i napravio. Spremamo reizdanje albuma za PGP RTS, a tu je i nova sezona „Zvezda Granda“, tako da me čeka izuzetno turbulentan period. Dragom Bogu hvala, radiće se dosta.
Potvrdio ostanak u Zvezdama Granda
Kad kažete nova sezona „Zvezda Granda“, to znači da definitivno ostajete u ekipi?
-Da, ostajemo u ekipi.
Svašta se pričalo što se tiče članova, znate li ko ostaje a ko dolazi?
- Ja ne smem o tome da govorim. Ali da, biću tu. Gospodin Goran Šljivić, koji je direktor cele te priče, perfektno vodi računa o svemu. Sašu Popovića ne može niko da zameni, to odmah da vam bude jasno. Sve predrasude koje sam u životu imao na tu temu srušene su mi onog trenutka kada sam seo u tu fotelju, za koju slobodno mogu da kažem da je jedna od najskupljih fotelja u državi. Biti član žirija u ovom takmičenju, koje je najjače u regionu, ozbiljna je stvar. Goran Šljivić to radi na svoj način i mislim da je dostojna zamena koja Sašu i sve te ljude iz prethodnih perioda nije razočarao, već nas je obradovao svojim zalaganjem, umećem i savremenim razmišljanjem.
Sa kojim članovima žirija se najbolje slažete?
-Mi se u principu svi jako dobro slažemo. Sve ono što publika gleda i misli da je scenario, ili da je u pitanju privatna netrpeljivost i animozitet, realno ne postoji. Jedno je kada se nalazimo na „bojnom polju“. Tamo svako brani svoj stav, svoje mišljenje, svoju karijeru i pristup radu. Počevši od Cece, koja je tu najprepoznatljivija kao najveća balkanska zvezda, pa do Milija koji doduše nije pevač, ali je kao kompozitor, producent i aranžer ostavio ozbiljan trag. Svako od nas je to mesto zaslužio, to je izbor koji je napravio Popović. Ipak, trebalo je malo osvežiti priču novim likovima, i Šljivić je napravio sjajan potez kada je pozvao malu Vučić [Sanju Vučić]. Ona je fantastičan, školovan vokal i donosi jednu jako prijatnu energiju. Najmlađa je od svih nas u ekipi i jedva čekam da sve to krene.
To znači da će možda biti još nekih izmena od septembra?
-Sve je moguće, sve je moguće... Ugovorom sam vezan i neke stvari ne smem da govorim, ali pregovori se vode. Ne bih bio Šljiviću u koži, iskreno, ali mislim da će sve ići kako treba. Takođe, bila bi velika greška da ne pomenem Vesnu Milanović, koja kao PR cele ove priče radi izuzetan posao. Ona je ozbiljan zanatlija, sjajno poznaje svoj posao i važan je deo mašine koja održava ovaj projekat na vrhunskom nivou.
Strog sam otac, a i mentor
Kakav ste kao mentor?
-Jako sam strog, beskompromisan. Kod mene nema varijante kompromisa. Bilo da je u pitanju muzika, slikarstvo, gluma, ekonomija, sport ili politika — ljudi koji nisu navikli na dril nikada neće postići vrhunski rezultat. Tako se ponašam i prema svojoj ćerki Staši, koja 20. avgusta puni 12 godina. Virtuozna je na klaviru i potpuno je zaljubljena u muziku, što verovatno ima ozbiljne veze sa genetikom.
Fantastično peva, ali je tu još uvek ne trošim. Pored klavira, razmišljam da je lagano usmerim i na bubnjeve, jer mislim da bi to bio fenomenalan ritmički napredak i nadogradnja za nju. Čak sam prema njoj mnogo strožiji nego prema kandidatima u „Zvezdama Granda“ ili prema ljudima koje sam spremao za prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Novom Sadu ili Prištini. Samo da napomenem: od desetoro ljudi koje sam u životu spremao za glumačku akademiju širom Balkana, devetoro je upisalo fakultet i danas uspešno rade i srećni su. Neću da se bavim imenima, ali želim da kažem da se radujem svakom mladom talentu i tu dajem 200% sebe.
Da li to znači da ćete joj za rođendan, sada 20. avgusta, pokloniti bubnjeve?
Ne još, moram prvo da vidim da li će je to zaista zaintrigirati u praksi. Za sada je ushićena jer jedva čeka taj prvi susret sa čovekom za koga smatram da je odličan pedagog i koji će je uvesti u tu priču...Razgovaramo na tu temu da možda na nekom koncertu Staša bude gost i da izađe na binu da odsvira neku klasiku na način na koji ona to radi. Voleo bih da me zdravlje, organizam i glava održe svežim i kada ona dođe u neke godine, recimo 16 ili 18. Krenula je da svira neku kompoziciju i pitala me: „Je l’ ti se dopada?“ Ja kažem: „Da, šta je to?“ A ona kaže: „To je moja kompozicija koju sam iskomponovala kada sam u stresu, time se smirujem.
Kada pomenemo vaše ime i prezime, obično kao vaša filmska lična karta bude film „Groznica ljubavi“, a muzička lična karta pesma „Najjači samo opstaju“. Slažete li se sa tim?
- Ima to svoje vrline, ima i svoje mane, ali moram da kažem da je tačno. Ipak, moj prvi pravi susret sa velikim projektom i filmskom kamerom bio je kod pokojnog reditelja Đorđa Kadijevića u kultnoj seriji „Vuk Karadžić“. Imao sam neverovatnu sreću da izbliza posmatram kako glume Miki Manojlović, koji je igrao Vuka Karadžića, i Aleksandar Berček, koji je tumačio Miloša Obrenovića. Snimala se velika scena ispred crkve kada knez Miloš saziva narod i objavljuje da je sa Turcima gotovo. Istorijske knjige kažu da je tada bilo prisutno „more naroda“, a mi smo na setu imali tek oko 300 statista. Miki i Aleksandar su krenuli sa tim govorom, a Đorđe Kadijević prekida snimanje negde na pola i pita Berčeka: „Hajmo ponovo, jesi li dobro? Šta je s tobom, nešto si mi pao sa energijom?“ Berček mu odgovara: „Hajde, hajde, daj ponovo“, a svi vidimo da je vidno nervozan. Kreće drugi dubl, Berček ponovo prekida i obraća se Kadijeviću rečima (parafraziraću): „Pobogu, čoveče! Ovo je najveći istorijski momenat, jedan od najvećih u istoriji Srbije. Da li je moguće da mi imamo samo 300 statista ovde? Ovo ne može ovako da se snima! Ovo je zločin prema istoriji srpskog naroda i prema istoriji uopšte na ovim prostorima!“ Đorđe Kadijević je tog trenutka zaustavio snimanje. Sutradan, kada smo izašli na set, tamo nas je dočekalo otprilike 5.000 ljudi!
Zvao sam ga posle 10 godina
Pošto spominjemo glumce velikane, moramo samo da se dotaknemo i toga da ste imali veliku sreću da na samom početku karijere budete u istom projektu sa Bredom Pitom.
- Jeste, to su bili moji sami počeci. Reditelj Božidar Živko Nikolić je tada radio film „Tamna strana sunca“ (The Dark Side of the Sun). Ja sam bio student druge ili treće godine glume. To je bio prvi film Breda Pita, a moj treći filmski projekat. Nas dvojica smo isto godište, samo što je on danas svetska zvezda Bred Pit u Americi, a ja sam neko koga osporavaju iz hiljadu i jednog razloga i zbog hiljadu i jedne nebitne stvari. Ali to je zaista bilo čarobno iskustvo. Znam da sam 1998. godine boravio u Sjedinjenim Američkim Državama, tačnije u Los Anđelesu, i pokušavao da stupim u kontakt sa njim. Javio mi se njegov menadžer ili PR i odveo me na ručak na čuvenom Sanset Bulevaru. Doneo mi je CD tog našeg filma i preneo mi poruku da se gospodin Bred Pit najiskrenije izvinjava što ne može lično da se pojavi jer je na setu van države, ali da me puno pozdravlja i da mu je izuzetno drago što sam se javio. To vam najbolje govori o veličini tih svetskih zvezda, o tome koliko su to pažljivi ljudi koji uopšte nisu nabeđeni niti, što mi u žargonu kažemo, nadr... tri tačkice. Verovatno me se on lično uopšte i ne seća, niti zapravo zna ko sam ja danas, ali taj gest je bio predivan i to ću pamtiti celog života. Inače, moram da se pohvalim da sam jedini pevač sa ovih prostora koji je svirao u jednom od sedam najvećih hramova rokenrola na kugli zemaljskoj. Tokom tog boravka u Americi, sa grupom Generacija 5 imao sam koncert u kultnom klubu „Rainbow“ na Sanset Stripu. Bili smo predgrupa bendu Redgrupa (Red Group), koji je te godine bio ogroman hit sa pesmom „Safe Toy Night“.
Đorđe David je pričao rok koji je zapostavljen, svojim stremljenija ali i Aleksandru Berčeku, Mikiju Manojloviću i Lazi Ristovskom koje smatra najboljim glumcima i anegdotama sa njima. Dotakli smo se raznih tema o kojima je pričao surovo iskreno što možete, pored svega ovoga, čuti u video intervjuu u okviru teksta.
