Sećam se TV priloga u vreme bojkota slovenačke robe: pijačni kantar, na njemu zrna pasulja u obliku reči “bojkot”. Ko ima sreće ili je prosto mlad, pa se ne seća izliva državnog ludila od pre 20 godina, setiće se bar Jeremićevog kočopernog turističkog patriotizma i izjave da nikada neće na more u Hrvatsku, jer je tamo bezveze, a i priznali su Kosovo.
Kao ni Slovenija, ni Hrvatska nije propala bez Jeremićevog peškira i iznajmljenih teniskih termina u Umagu i Novom Vinodolskom. Po 150.000 stranih vozila prođe novim autoputevima kroz Hrvatsku svakog petka, subote i nedelje. I da se razumemo, za njihov nacionalni identitet suštinski je mnogo bitnije što praktično linijom Karlobag-Ogulin-Karlovac, o kojoj su neki odavde buncali kao o granici, danas prolazi moderan autoput koji može da dovede milione turista, nego što u nekom dućanu oko Karlobaga na zidu stoji Tuđmanova slika.
Zato ne znam zašto vrište naslovne strane novina šokirane vešću da će premijerka Kosor u Prištinu voditi veliku privrednu delegaciju. Naravno da će to uraditi, kao što su i drugi ušli na tržišta od kojih smo mi odustali iz patriotskih razloga. Kosovo neće propasti bez srpskih šlepera. Neke naše firme - hoće.
Usput, od kada je Srbija zemlja koja toliko drži do pečata, rokova i zvaničnih formulara? Šta je naš kapitalni brend? To što svake godine produžavamo rok za izdavanje pasoša dok ljudi kolabiraju u redovima, ali Mrkonjić nikada neće kolabirati od obećanja da 20 kilometara autoputa samo što nije.
To je znak kakva smo država. Nikakav pečat, uparađeni carinik ili ministar koji ne voli more.
