EVO ZAŠTO JE PAO KIR STARMER Od čoveka koji je obećavao do političkog kraha: "Biće upamćen kao NESPOSOBNI PREMIJER koji nije znao šta da radi"

Malo ko bi ga opisao kao dramatičnog čoveka, ali politička karijera Kira Starmera imala je gotovo šekspirovski tok: trebalo mu je svega 11 godina da uđe u parlament, preuzme vođstvo Laburističke partije, ostvari izbornu pobedu za koju su mnogi smatrali da je nemoguća, a zatim, tokom poslednje dve godine, sve to prokocka, analizira "Gardijan" u tekstu o padu britanskog premijera.

Pad Kira Starmera je, naravno, odraz jednog nezapamćenog vremena, u kojem su biračke lojalnosti postale rasute, dvopartijska dominacija raspala se na pet političkih blokova, a Laburisti su se prvi put suočili sa ozbiljnom pretnjom i sa leve i sa desne strane.

Možda niko ne bi uspeo da vodi stranku kroz sve pomenute izazove. Ali čak i Starmerovi najbliži saveznici i pristalice priznaju da je veliki deo krivice na njemu. Nijedan savremeni premijer nije na papiru delovao toliko prikladno za funkciju, a da se u praksi pokazao toliko suštinski nesposobnim.

"Starmer nije znao šta da radi"

Starmer nije znao šta radi na tri nivoa, smatra Entoni Seldon, istoričar koji je napisao biografije svih britanskih premijera od Džona Mejdžora do Rišija Sunaka.

- Prvo, nikada nije shvatio šta posao premijera zapravo podrazumeva. Drugo, nikada nije znao šta želi da uradi, posebno kada je reč o ekonomskoj politici. I treće, nije znao koga da postavi na ključne funkcije. Kada se sve tri stvari spoje, jasno je da sistem ne može da funkcioniše. Pitanje je samo koliko brzo će sve početi da se raspada - rekao je Seldon.

Ovako oštra ocena možda zvuči preterano. Međutim, teško je osporiti utisak da je reč o političaru koji je bio izuzetno vešt u osvajanju liderske pozicije u Laburističkoj partiji i vođenju stranke do pobede, ali se potom ukočio pred beskrajnim izborima koje nosi vlast, skrivajući se iza sve dužeg spiska "misija", ciljeva i planova za promene.

Razlika između vođenja kampanje i upravljanja državom kao što je Velika Britanija, postala je očigledna nekim ljudima koji su neposredno sarađivali sa Starmerom u poslednjim danima pred izbornu pobedu u julu 2024. godine, kada su Laburisti osvojili ogromnu većinu poslaničkih mesta, iako ne i većinu glasova.

Jedan član osoblja ispričao je da je pitao zašto još nisu videli plan za upravljanje zemljom, na šta mu je odgovoreno da takav plan izgleda ne postoji.

"Posle pobede smo očekivali veliku politiku"

- Posle pobede očekivali smo lavinu velikih politika. Umesto toga, premijer je obilazio gradonačelnike širom zemlje. Mnogi su govorili: 'Valjda ovo nije sve. Ovako se ne vodi politika - rekao je.

Neki deo odgovornosti za tako loš početak pripisuju Sju Grej, iskusnoj državnoj službenici koja je bila Starmerova šefica kabineta, još jednom primeru veoma sposobne osobe koja se našla na pogrešnoj funkciji.

Drugi smatraju da je krivica pre svega Starmerova, jer nije uspeo da promeni način razmišljanja i da od lidera opozicije koji pokušava da obnovi stranku posle katastrofalnog poraza 2019. preraste u budućeg premijera. Tako je u Dauning strit 10 stigao bez jasnog plana.

- Starmer je mislio da ga čeka težak uspon i da je glavni zadatak disciplina i izvlačenje maksimuma iz narednih izbora. Ali, zapravo, već na polovini tog saziva parlamenta, praktično od trenutka kada je Liz Tras imenovala Kvazija Kvartenga za ministra finansija, bilo je jasno da će Laburisti pobediti na narednim izborima šta god da se dogodi. Imali su dve godine da se pripreme, a nisu se pripremili - rekao je politički naučnik Dejvid Ransiman.

Katastrofalni odabir Mendelsona za ambasadora i afera Epstajn

Sju Grej je ubrzo zamenio Morgan Meksvini, čovek koji je osmislio iznenađujuće brzi preporod Laburista posle ere Džeremija Korbina, ali koji se takođe pokazao neprikladnim za funkciju. Njegovo najspornije nasleđe bilo je katastrofalno imenovanje Pitera Mendelsona za ambasadora u Vašingtonu.

Iako je Starmer očigledno potpuno drugačiji političar od Borisa Džonsona, njih dvojicu povezuju određene sličnosti, pre svega neprestane i neuspešne promene u vrhu tima, nakon kojih je postajalo jasno da problem nisu saradnici, već čovek u centru svega.

Još jedna paralela sa Džonsonovom erom pojavila se kroz dokumentaciju vezanu za imenovanje Mendelsona, koja je pokazala da je Starmer više delovao kao figura koja formalno potvrđuje odluke nego kao čovek koji ih donosi.

Jedan visoki laburistički funkcioner kaže da je Starmer oduvek voleo da svojim najbližim saradnicima daje velika ovlašćenja i slobodu, što mu je dobro služilo dok je vodio Krunsko tužilaštvo i kasnije Laburističku partiju.

- Ali vlada je nešto sasvim drugo i taj sistem nije funkcionisao. Na kraju imate različite ljude sa različitim pogledima i velikim ovlašćenjima, bez stvarnog razloga da se okupe oko jedne vizije - rekao je član Laburista.

Drugi se ne slažu sa takvom ocenom. Jedan saveznik koji je blisko sarađivao sa Starmerom opisao ga je kao ne samo vrednog, već i efikasnog čoveka.

- On nije Barak Obama kada je reč o nastupu, ali gotovo niko nije. Imao je mnogo drugih kvaliteta za posao koje javnost nikada nije videla. Ako tražite čoveka koji će imati sve te sposobnosti i uz to biti vrhunski govornik, možda ćete se načekati - rekao je.

Prema njegovim rečima, Starmerov rad počivao je na snažnom osećaju za pravednost. Međutim, drugi smatraju da je upravo odsustvo jasne političke filozofije jedan od ključnih razloga njegovog neuspeha.

- Temeljna filozofija je ono što vas drži kada se sve raspada. Margaret Tačer je bila najbolji primer za to. Kod Starmera ja to nisam video i nikada se nije pojavilo. Ako vam je jedina poruka: "Mi smo sposobniji od onih drugih", to ne funkcioniše kada stvari krenu po zlu - kazao je.

Javnost u Britaniji Starmera doživljavala kao dosadnog, robotskog čoveka

U jednoj važnoj stvari Starmer se razlikovao od četvorice konzervativnih premijera posle Bregzita. Tereza Mej, Boris Džonson, Liz Tras i Riši Sunak bili su na svoj način neobični ljudi - nespretni, gotovo mizantropski nastrojeni, opsednuti pojedinim idejama ili distancirani i razdražljivi.

Nasuprot njima, svi koji poznaju Starmera govore o njegovoj potpunoj normalnosti. Potekao je iz niže srednje klase iz predgrađa, voli fudbal i odlazak u pab, ima širok krug prijatelja, od kojih mnogi nemaju veze sa politikom.

Zbog toga je mnogima koji su radili sa njim posebno frustrirajuće što ga javnost doživljava kao dosadnog, robotskog čoveka, otuđenog od običnih ljudi, pa čak i pomalo aristokratskog zbog viteške titule koju je dobio za rad u Krunskom tužilaštvu.

"Starmer se potpuno kočio kad je pred kamerom"

Njegovi prijatelji i saradnici redovno izražavaju čuđenje zbog činjenice da čovek koga privatno poznaju kao otvorenu, promišljenu i duhovitu osobu potpuno ukoči kada se pred njim pojave kamera ili mikrofon, uprkos godinama pokušaja da se to promeni.

Starmer je oduvek bio pomalo neobičan političar. Imao je već 52 godine kada je prvi put izabran u parlament, ali je zbog svoje blistave karijere odmah viđen kao budući lider. Trebalo mu je svega nekoliko meseci da uđe u prvi plan, a ubrzo i u kabinet u senci.

Sve se to događalo za vreme Džeremija Korbina, perioda koji je Starmer kasnije opisivao kao igranje za fudbalski klub koji je osuđen na ispadanje iz lige - koliko god se trudio, ishod je bio neizbežan. Više puta je razmišljao o ostavci, ali je smatrao da je pitanje Bregzita suviše važno da bi odustao.

Kada je Korbin podneo ostavku posle katastrofalnog poraza na izborima 2019. godine, Starmer u početku nije bio favorit. Mnogi su verovali da će članstvo Laburističke partije ostati verno levici i izabrati Rebeku Long-Bejli.

Međutim, kombinacija veoma dobro organizovane kampanje i Starmerovih sada već ozloglašenih deset političkih obećanja, koja su uključivala ideje poput vraćanja komunalnih preduzeća u javno vlasništvo i ukidanja školarina za studente, omogućili su mu ubedljivu pobedu. Tu je, prema mišljenju nekih, počelo zlatno doba njegove političke karijere, iako su se već tada nazirale klice budućeg pada.

Većina ljudi u Laburističkoj partiji smatrala je da je Starmer novi Nil Kinok ili Džon Smit - čovek koji će obaviti težak posao obnove posrnule i toksične stranke, ali koji nikada neće uspeti da dođe na vlast. Jedno vreme takva procena delovala je sasvim realno.

Nešto više od godinu dana nakon što je postao lider, Starmer je kratko razmatrao mogućnost da podnese ostavku, nakon što su konzervativci Borisa Džonsona, ohrabreni uspehom vakcinacije protiv kovida, osvojili Hartlpul, jedno od najbezbednijih uporišta Laburista, na dopunskim izborima. Prednost koju su Laburisti mukotrpno gradili u anketama nestala je, a konzervativci su ponovo imali skoro 20 procenata prednosti.

Ali sreća je tada bila na Starmerovoj strani. Boris Džonson je politički izgoreo, a potom je Liz Tras gotovo potpuno uništila ugled Konzervativne partije, uprkos pokušajima Rišija Sunaka da popravi štetu. Kao što su okolnosti 2019. godine bile gotovo idealne za Džonsona, tako su se 2024. godine poklopile u korist Laburista.

Smena zbog tvita, iskorenjivanje antisemitizma

Starmer je, ipak, svoju partiju pripremao sa odlučnošću koja je nekima bila dobro poznata, posebno bivšim saradnicima koji su se našli na udaru, dok je druge iznenadila. Najvidljivije je to bilo u njegovoj nameri da iskoreni antisemitizam iz Laburističke partije i ukloni utisak da je takvo ponašanje tolerisano tokom Korbinove ere.

Već nekoliko nedelja po preuzimanju stranke smenio je Rebeku Long Bejli iz kabineta u senci zbog toga što je podelila sporni tvit. Nekoliko meseci kasnije, Džeremi Korbin ostao je bez članstva u poslaničkom klubu. Stotine članova partije suspendovane su ili isključene.

Pod vođstvom Morgana Meksvinija, koji je iz kontroverznog tink-tenka Labour Together prešao na čelo Starmerove kampanje, a zatim preuzeo pripreme za izbore, partija se odlučno udaljila od Korbinovog levog populizma, dok je deset Starmerovih obećanja praktično palo u zaborav.

Kao način da se stranka preoblikuje, taj pristup je nesumnjivo bio uspešan. Međutim, žar sa kojim su Meksvini i njegovi saveznici marginalizovali, degradirali ili uklanjali predstavnike levog krila partije – što se u internom žargonu naziva "udaranjem hipika" – verovatno je ostavio Starmera sa slabijim autoritetom.

Opsednutost izbornom pobedom doprinela je stvaranju stranke koja je očajnički želela da osvoji vlast, ali nije imala jasnu predstavu šta da sa njom uradi.

To je donekle pojednostavljena slika. Starmerovi Laburisti sproveli su neke prilično radikalne i unapred pripremljene mere, poput unapređenja prava radnika i podstanara, kao i pojedine odluke donete tokom mandata, poput ukidanja ograničenja socijalnih davanja za porodice sa više od dvoje dece.

Starmerovi promašaji: Ukidanje subvencija penzionerima, migracije, uspon desničara u Britaniji...

Ipak, od gotovo prvih dana vlade, nizali su se autogolovi. Počelo je aferom oko besplatnih poklona dobijenih tokom kampanje, a nastavilo se nizom loših političkih procena i zaokreta, posebno kada je reč o socijalnim reformama i ukidanju zimskih subvencija za grejanje penzionerima.

Vlada nije uspela ni da se efikasno suprotstavi stranci Reform UK. Oštra retorika prema migrantima kulminirala je Starmerovom izjavom o "ostrvu stranaca", koja je mnoge podsetila na retoriku Enoha Pauela. Dok time nije uspeo da uspori rast partije Najdžela Faraža, sve više birača prelazilo je Zelenima, smatrajući da ih Laburisti zapravo ne žele.

Ako je Hartlpul bio upozorenje na Starmerove rane probleme, dopunski izbori održani u februaru ove godine pokazali su koliko je njegova partija ponovo oslabila. Zeleni su u Gortonu i Dentonu, u širem području Mančestera, uspeli da preokrenu prednost Laburista od 13.000 glasova.

"Starmer sigurno ne bi izabrao povratak Donalda Tramp u Belu kuću"

Neke stvari nisu bile Starmerova krivica. On sigurno ne bi izabrao povratak Donalda Trampa u Belu kuću, a još manje američko-izraelski napad na Iran, koji je neočekivano pogodio ekonomiju koja je tek počela da pokazuje znake oporavka.

Istovremeno, odnosi sa Trampom i upravljanje složenom međunarodnom situacijom predstavljaju jednu od retkih oblasti u kojima je Starmer očigledno ostvario uspeh i stekao priznanje. Najpre je zadobio Trampove simpatije - kako mu je to pošlo za rukom, Starmer je privatno priznao da ni sam ne zna - a zatim je dostojanstveno podnosio uvrede i neprijatnosti koje su usledile.

Jedino Liz Tras bila manje popularna od Starmera

Međutim, koliko god su poslanici Laburističke partije mogli da ukazuju na takve uspehe, kao i na Starmerovu pristojnost i marljivost, brojke su bile neumoljive. Podrška Laburistima padala je i na svega 17 odsto, pri čemu su se u pojedinim anketama nalazili tek na četvrtom mestu. Starmerov lični rejting bio je toliko loš da ga je samo katastrofalna popularnost Liz Tras spasila od toga da postane najnepopularniji premijer u modernoj istoriji istraživanja javnog mnjenja. U fokus grupama građani su ga opisivali kao "meduzu" i „otirač“.

Prošlo je manje od dve godine od trenutka kada je opušteni i puni energije premijer održao svoju prvu konferenciju za novinare u Dauning stritu nakon izborne pobede. Tada se šalio da se još uvek gubi u novom radnom prostoru i obećavao čitav niz novih politika.

Govorio je da se Laburistička partija mesecima pripremala za dolazak na vlast i tri puta u roku od jednog minuta ponovio frazu da će "odmah krenuti punom snagom".

Ako je ikada i postojao jedinstven i koherentan plan za upravljanje državom, on se raspao gotovo pri prvom susretu sa stvarnošću.

Starmerizam, ako je i postojao, biće odlučno sahranjen

Teško ranjena partija, koju su tako pažljivo obnavljali, sada će morati da krene ispočetka. Starmerizam, ako je uopšte postojao kao politički pravac, biće brzo i odlučno sahranjen.

Pošto je njegov projekat došao do kraja, a Endi Bernam čeka svoju priliku, Starmer će, smatra Dejvid Ransiman, ostati upamćen kao čovek opterećen ogromnom parlamentarnom većinom koju nikada nije znao kako da iskoristi i koji nikada nije uspeo da u potpunosti pređe put od uspešnog lidera opozicije do premijera u Dauning stritu 10.

- Mislim da će se najviše pamtiti upravo to. Ono po čemu će se njegov mandat razlikovati od svih ostalih jeste nesklad između ogromnog autoriteta i legitimiteta koje bi jedna tako ubedljiva parlamentarna većina trebalo da donese, i gotovo potpunog odsustva stvarnog autoriteta i legitimiteta u praksi. Ta ogromna većina gotovo da je bila prokletstvo za njega. Verujem da bi bio uspešniji premijer da je imao manju većinu - rekao je Ransiman.

Prema Entoniju Seldonu, Starmer će ostati upamćen kao četvrti laburistički premijer posle Klementa Atlija, Harolda Vilsona i Tonija Blera koji je ostvario ubedljivu izbornu pobedu, ali prvi koji sa njom nije učinio gotovo ništa.

- On je pristojan, vredan i ozbiljan čovek koji je mogao da uspe. Ali ključni, fatalni problem bio je to što nikada nije uspeo da nauči kako se zapravo obavlja posao premijera - rekao je Seldon.

(Gardijan)