Rat povećava rizik od novih izlivanja nafte, kako kroz napade na infrastrukturu (Harg), tako i kroz incidente na tankerima i ratnim brodovima
Zatvaranje moreuza i povećan promet "flote iz senke" dodatno otežavaju međunarodnu saradnju i blokiraju brzi odgovor na ekološke incidente
Tokom prvog Zalivskog rata 1991. godine, iračke trupe koje su okupirale Kuvajt namerno su otvorile ventile na naftnim tankerima, terminalima i jednoj rafineriji, čime su milioni barela sirove nafte završili u Persijskom zalivu. To je bio očajnički pokušaj da se spreči amfibijsko iskrcavanje snaga predvođenih Amerikom. Sadam Husein, irački diktator, potom je naredio svojim vojnicima da zapale stotine obližnjih naftnih bušotina.
Jedan američki zvaničnik rekao je da bi "ako pakao ima nacionalni park", izgledao upravo kao požar koji je tada nastao. Međunarodnim vatrogasnim ekipama trebalo je šest meseci da ugase vatru. Više od 700 kilometara saudijske obale bilo je prekriveno naftom. Sanacija je trajala decenijama i koštala više od 500 miliona dolara (po tadašnjoj vrednosti). Deo ekološke štete duž obale pokazao se kao nepovratan, piše "Ekonomist".
Sadašnji rat u Persijskom zalivu nije izazvao katastrofu takvih razmera. Ipak, 6. maja veliko izlivanje nafte zapadno od ostrva Harg, glavnog iranskog terminala za izvoz sirove nafte, postalo je vidljivo čak i iz svemira. Satelitski snimci kasnije su pokazali da se mrlja proširila na oko 60 kvadratnih kilometara okolnog mora. Puni obim štete još nije poznat: prve procene kreću se od količine ekvivalentne 3.000 barela do skoro 90.000 barela nafte. To je tek mali deo od približno šest do 10 miliona barela koliko je završilo u Zalivu 1991. godine.
Rizik od napada na Harg
Ipak, ovaj i drugi nedavni incidenti izazvali su strah da bi rat mogao da dovede do velike ekološke katastrofe - i da potom ozbiljno oteža njeno saniranje, dodatno pogoršavajući ekonomsku štetu koju je sukob već izazvao.
Takva šteta mogla bi da nastane na više načina. Napad na ostrvo Harg nosi najveći potencijal za ogromno i izuzetno razorno izlivanje nafte. Tamošnja infrastruktura može da skladišti oko 30 miliona barela. Amerika je već gađala vojna postrojenja na ostrvu, a američki predsednik Donald Tramp je više puta pretio da će uništiti naftnu infrastrukturu na Hargu.
Tankeri na udaru
Sledeći rizik predstavljaju tankeri. Do prošle nedelje nijedna strana nije pogodila potpuno natovaren tanker. Međutim, 26. maja "Olimpik lajf" - grčki "supertanker" sposoban da preveze dva miliona barela sirove nafte - prijavio je "spoljnu eksploziju" dok je plovio kod obale Omana. Nije jasno šta je izazvalo eksploziju - istog dana Iran je obećao osvetu za američke vazdušne udare. Katastrofa je, međutim, izbegnuta. Iako je iz broda iscurela nepoznata količina njegovog sopstvenog goriva, "Olimpik lajf" je uspeo da nastavi plovidbu (nije poznato ni koliko je tereta prevozio).
Međutim, Persijski zaliv prepun je ranjivih plovila. Ranije u maju Amin Naser, direktor saudijskog državnog naftnog giganta "Saudi Aramko", procenio je da je više od 600 brodova ostalo zaglavljeno i da ne mogu da napuste oblast kroz Ormuski moreuz.
Ratni brodovi kao izvor zagađenja
A tankeri nisu jedina opasnost. "Šahed Bageri", iranski nosač dronova, napadnut je u ranoj fazi sukoba. Od tada neprestano ispušta teško lož-ulje u okolne vode. Amerika tvrdi da je tokom rata potopila najmanje 160 iranskih ratnih brodova. Svaki od njih predstavlja potencijalni izvor zagađenja.
Ozbiljno izlivanje nafte u moreuzu bilo bi mnogo teže sanirati nego inače. U normalnim okolnostima, međunarodno pomorsko pravo podrazumeva da, kada dođe do izlivanja, obližnji brodovi, lučke vlasti i obalne države moraju da pomognu u obuzdavanju katastrofe i spasavanju posade. Osiguravajuća kuća pogođenog broda potom pokriva troškove čišćenja. Međutim, treće strane sada sve više zaziru od pružanja pomoći u aktivnoj ratnoj zoni. Već na početku rata jedan remorker za spasavanje, koji je krenuo ka oštećenom brodu, i sam je pogođen, a najmanje četvoro članova posade je poginulo.
Diplomatska rešenja su trenutno takođe mnogo teže dostižna. Dok traju neprijateljstva, komplikovanije je organizovati međunarodnu koordinaciju potrebnu za odgovor na veliki incident. Teoretski, diplomatski kanali između država regiona i dalje postoje. Ali, kako primećuje Nil Kviliam iz istraživačkog centra "Četam haus", ni Saudijska Arabija ni Iran, na primer, verovatno ne bi pristali ni na kakvu zajedničku akciju dok se ne postigne trajni mirovni sporazum. Sve strane strahuju da bi ponude za saradnju mogle biti da budu date u lošoj nameri i da bi ih izložile novim napadima.
Problem "flote iz senke"
Zatvaranje moreuza donosi dodatne komplikacije. Iran već dugo zaobilazi sankcije koristeći brodove iz takozvane "flote iz senke" - plovila koja prikrivaju svoje kretanje ili identitet. Upotreba takvih brodova sada raste. Prema podacima kompanije "Vindvord", koja prati pomorski saobraćaj, operateri "flote iz senke" činili su najveću grupu plovila koja je prolazila kroz moreuz između 2. i 9. marta, a njihov broj raste kako se sukob produžava.
To dodatno otežava saniranje izlivanja. Legalni brodovi i kompanije za spasavanje rizikuju da i sami budu optuženi za kršenje sankcija ako se proceni da "pomažu ili podržavaju" brodove iz senke. Većina taj rizik shvata toliko ozbiljno da se, kako kaže Dejvid Smit iz brokerske kuće za pomorsko osiguranje "Mekgil partners", "gotovo plaše da urade ispravnu stvar i saniraju zagađenje".
Postoje tri ključna problema:
- Brodovi iz senke često su stari i loše održavani, pa je veći rizik od curenja nafte ako budu pogođeni ili završe nasukani.
- Pošto ih je teško identifikovati i nisu osigurani, nijedna država ne bi preuzela odgovornost za izlivanje.
- Takođe, ne bi postojala ni strana koja bi finansirala čišćenje.
Ugroženo snabdevanje pijaćom vodom
Ekološki rizici su ogromni. Izlivanje nafte ugrožava morski svet, uključujući i važne koralne grebene u moreuzu. Posledice po ljude mogle bi da budu još teže. Oko 100 miliona ljudi u Persijskom zalivu zavisi od postrojenja za desalinizaciju vode kako bi imali pijaću vodu. Nafta bi mogla da zagadi morsku vodu supstancama poput benzena, koji se povezuje sa leukemijom i drugim vrstama raka, ali i oštećenjem jetre i bubrega. Nafta izlivena 1991. godine onesposobila je kuvajtske kapacitete za desalinizaciju na više godina.
Za sada, mrlja oko ostrva Harg ne deluje dovoljno velika da ometa kretanje brodova u tom području. Međutim, veća izlivanja mogla bi da zakomplikuju obnavljanje normalnog protoka nafte iz Persijskog zaliva nakon ponovnog otvaranja moreuza. Razlog je to što tankeri na čijem trupu ostane nafta mogu i sami dodatno da zagade okolinu, a u pojedinim državama moglo bi im biti zabranjeno pristajanje u luke.
Godine 1991. izlivanja nafte bila su namerna. Danas je verovatniji scenario nesreća. Ali posledice bi mogle biti jednako katastrofalne.
(The Economist)
